Космополитски дух српске културе

Полако одлазе велике личности српске културе које су својим делом и деловањем стварале и усмеравале и нашу књижевност и наш књижевни живот. Александар Петров (1938‒2021) био је последњи велики критичар друге половине прошлога века који је око себе (дословно до последњег дана) окупљао и сабирао неколико генерација књижевних тумача, сведочећи им личним примером нужну прожетост писања, етичности и добронамерности. Ретко да је у нас било књижевног ствараоца с којим су се његове млађе и најмлађе колеге дружиле и сарађивале с више привржености и радости.

Петров је син руских емиграната, мајке Ирине из племићке породице Каратејев, полазнице чувеног петербуршког института „Смољни” (високе образовне установе за девојке племићког порекла), и оца Николаја Петрова, младог белогардејског официра и будућег правника, који су се упознали тек у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Александар је у Београду одрастао у окружењу које је снажило и потврђивало његову двоструку националну и културну припадност, како због блискости двеју култура тако и због срдачног пријема руских емиграната у новој отаџбини. Ретко је ко био тако дубоко националан, а тако отвореног космополитског духа као он. Његови сусрети и дружења с Виктором Шкловским, Кирилом Тарановским, Романом Јакобсоном, Никитом Толстојем, Јосифом Бродским, Албертом Лордом, Артуром Милером довољно сведоче о томе. У себи је оличавао читав модерни свет културе, од Русије до Америке, у чијем су средишту, на нашу срећу, били Београд и српска култура.

Петровљева књижевнокритичка тумачења и књижевноисторијске студије су, шездесетих година прошлога века, у извесном смислу били превратнички. Био је тумач савремене српске књижевности (посебно поезије) у дугом временском распону, писац покретачке књиге о Црњанском и српском песништву, аутор првог зборника у нас о руском формализму, антологичар српске и руске поезије, покретач научних пројеката у Институту за књижевност и уметност, оснивач и уредник изузетног часописа „Књижевна историја” и познатих издавачких едиција, али то никако није све. Његове студије постале су незаобилазне у сваком озбиљнијем тумачењу и промишљању српске књижевности друге половине 20. и почетка 21. века, а њега потврђују као изврсног зналца књижевних теорија, поузданог тумача развоја српске књижевности и суптилног читаоца књижевноуметничких текстова.

С друге стране, као песник и романописац (аутор је једанаест збирки песама, три романа, књиге приповедака и књига сећања), он је полако и упорно заузимао своје место (уз почетну драгоцену подршку Васка Попе и Зорана Мишића), настављајући традицију која у српској књижевности, у новије време, иде од Милорада Павића до Николе Милошевића, Драгана Стојановића, Ивана Негришорца. Петровљеву поезију и прозу данас сагледавамо у ширим тематско-мотивским, интертекстуалним и интеркултурним контекстима, који га показују као писца код ког изузетна ерудиција није потиснула осећајност. Три научна зборника и једна монографија његовом делу уверљиво сведоче о томе.

Као учесник и сведок нашег књижевног живота у последњих неколико деценија, он је данас, чини се, још драгоценији. Дружећи се и сарађујући још од студентских дана са ствараоцима који су потом постали књижевни класици, пратећи књижевне спорове и учествујући у њима, гостујући као професор на више страних (превасходно америчких) универзитета, учесник међународних ПЕН конференција, председник Удружења писаца Србије, вршилац дужности председника Савеза књижевника Југославије (а све је ове функције обављао у бурним осамдесетим годинама прошлога века), Александар Петров био је изузетно погодан да се у њему укрсте драматична и сложена лична судбина са динамичним и богатим српским књижевним и културним развојем.

Због тога његов „Мемороман” (дословно: „сећањероман”, термин је Петровљев) јесте изузетно сведочанство о свом животу и нашем културном животу друге половине 20. века и почетка овога века. У њему су дати и промишљени многи догађаји који су битно утицали не само на наш књижевни живот него, слободно се може рећи, и на унутарњи развој наше књижевности. Посебно су драгоцени разговори са значајним писцима и уметницима (Васком Попом, Миодрагом Павловићем, Леонидом Шејком, Милошем Црњанским, Милићем од Мачве, Новицом Петковићем), који откривају и битне моменте њиховог стваралачког процеса. Такве књиге су ретке у нашој култури, а Петров ју је написао вођен не само личном потребом него и налогом културног патриотизма.

За таквим Александром Петровим остаје дубока празнина. Али не само као утеха, остаје нам његово дело и остају млади људи које je он окупљао, бодрио и помагао им, и који знају за шта се вреди борити у српској књижевности и култури.