Византијска шареница у оку камере

У каталогу нове изложбе фотографија Станка Костића и Галерије науке и технике Српске академије наука и уметности, посве симболичног наслова „Ћилим, пут нити”, посебну пажњу привлачи последња фотографија у низу – „Приказ шаренице на фресци у манастиру Каленић 14-15. век”. Пре открића ове пурпурне шаренице велики фотограф је рударио тематско-мотивским светом ћилима, који испоставиће се није само оријентално-турски већ и оријентално-византијски.

Костић је оком своје камере успоставио хронологију настанка разноврсног спектра боја, шара и минијатура на српским ћилимима. Посебан фокус изложбе задржан је на чину ткања и стварања стваралачког синкретизма, где се кроз уметност ткања, певања и причања ствара један себи својствен свет. Нагласак је на стварању, а не на створеном. Костић креира фотографију која у формалистичком смислу прати процес онеобичавања дефинисан у делу Виктора Шкловског: „Уметност је начин да се доживи процес стварања ствари...” (Уметност као поступак), тако што фотографише кључне моменте у прављењу ћилима или шаренице, замрзавајући трајно динамику настајања једног тактилног уметничког дела. За пиротске, хомољске или сјеничке ћилиме јавност у Србији и региону чула је давно, али за подробну визуелизацију њиховог настајања, са слободом се може рећи, заслужан је овај пројекат САНУ и бритка оптика фотографа Станка Костића.

(Фото:графија „Приказ шаренице на фресци у манастиру Каленић 14-15. век” враћа нас на једну, наизглед заборављену чињеницу, да је византијска (блискоисточна) шареница знатно старија и да је претходила турској оријенталној традицији ткања ћилима у нас. Ћилим, као реч турског порекла, подсећа нас на традицију која долази са Турцима у оквире културе балканских народа, али географија опомиње да Отоманска империја у себе, по природи ствари, апсорбује много тога ромејског или византијског, па и дубље у прошлост – античког. Са друге стране је шареница, лексема која означава шарену простирку или поњаву за покривање. На том трагу је и византијска шареница приказана на фресци „Васкрсење кћери Јаирове” у јужној ниши наоса манастира Каленић.

Већ на први поглед можемо уочити пурпурну колевку Јаирове кћерке која је прекривена шареницом у тамнијој пурпурној, жутој и зеленој боји. Изнијансираности шаренице доприноси и игра линија, правих, косих, закривљених и тачкастих које творе чудесне орнаменте карактеристичне за византијску уметност преливену на српски средњовековни рашки и моравски стил градње и фрескосликарства. Погледом у овај детаљ на фресци, као и на Станковој фотографији, посматрач ће пред собом поново отворити врата комплексног идентитета српског народа који неупитно сеже у средњи век и у време културног и духовног зрачења Источног римског царства на ове просторе.

Као и у својим претходним каталозима фотографија: Лепота пећина источне Србије, милиони година тиховања и стварања (2017) и Прича о воденици, од кола до турбине (2019) Костић скреће пажњу на способност визуелног детаља који дедукован из целине сећања отвара нова читања традиције и твори посебну грану разумевања властите културе и њених исходишних тачака.

Поставку изложбе тренутно је могуће видети уживо у Музеју трубе у Гучи, а њене електронске сегменте можемо пронаћи на интернет презентацији фотографа Костића: www.skostic.com. Изложба фотографија „Ћилим, пут нити” своја врата отворила је у Београду, Стапару и Гучи, а очекује се и њен скори одлазак ван граница Србије. То је један од доказа да континуитети не познају границе и да себи крче пут кроз све многобројније путеве дисконтинуитета и небриге за величанствену учитељицу живота – прошлост.