Шта је савршено за мене

Приближавају се новогодишњи и божићни празници, а с њима се буде размишљања о сопственим оствареним и неоствареним жељама. Идеја о томе како треба да изгледа наш живот често је условљена социјалним часовником, односно очекивањима средине да се одређени животни догађају морају догодити у посебном добу и узрасту. Самеравајући себе према том часовнику неретко наликујемо Белом зецу из „Алисе у Земљи чуда” који панично трчи и виче „Касним, касним, ја ужасно касним”.

Међутим, једно су социјалне норме које је друштво поставило у односу на ток и развој цивилизације, а друго је наш унутрашњи сат. Социјални часовник постоји као смерница, али ни у ком случају не треба да нам буде омча око врата због које ћемо, по цену на папиру савршеног живота, чинити ствари за које нисмо спремни или за које нисмо сигурни да их желимо.

Јована Трбојевић Јоцић (Фото лична архива)

Време за велике кораке

Недавно сам групу студената питала да ли би у овом тренутку – када имају 23 године – хтели да буду у браку. Према раније утврђеном социјалном часовнику, они сада улазе у доб која се назива рано одрасло доба, а обележавају га развојни задаци попут напуштања породичног дома, успостављање партнерског односа, те улазак у брак и родитељство. У питању су изузетно велики кораци који не представљају нимало лак избор, а који се подразумевају као саставни део приче „Живели су срећно до краја живота”. Над главом им притом виси сат који показује да све то треба да постигну до средине својих тридесетих година.

Потрага за савршеним животом којим ћемо парадирати у друштву и на друштвеним мрежама као ознаком да смо сада одрасле особе које су, ето, испуниле све своје „животне” задатке, често нас много више кошта него што том јурњавом добијемо. Толико смо обузети тим морањем и појмом „савршен живот” да не стижемо да се запитамо да ли заправо јуримо један тек апстрактан појам, уместо да откријемо шта је то што је савршено само за нас.

Моја идеја о „савршеном животу” драстично се мењала са мном. Мој савршени партнер није више Бред Пит, како сам замишљала с петнаест година. Моје представе савршене породице или посла такође су потпуно промениле облик. Нисам, међутим, имуна на туђе савршене животе и њихове откачене рубрике испуњених задатака одрасле доби. Нисам имуна јер сам човек, а једна од наших особина је да смо друштвена бића која желе да припадају чопору или племену. Када чопор иде напред, ми онда имамо утисак да стојимо. Тада код нас превладава страх од одбацивања и усамљености и почнемо да чинимо кораке који нису у потпуности у складу с нама самима – а све с идејом да морамо „бити део нечега”.

Филм који сјајно осликава овај процес је „Кажи кад” (Laggies, 2014; буквални превод с енглеског гласио би „Спораћи”). Кира Најтли у овом наслову глуми Меган, младу одраслу особу која, покушавајући да остане део своје вршњачке групе (има 28 година), губи из вида шта је савршено за њу. На почетку филма, Меган је приказана као особа која стагнира у личном развоју. Упркос завршеном факултету, и даље није започела своју каријеру; и даље живи с родитељима; успорена је и њена веза с дечком. Меган стога доноси исхитрене одлуке како би задовољила очекивања групе, односно својих средњошколских пријатеља.

Филм „Кажи кад” покреће више значајних тема у вези с унутрашњим конфликтима, али ме реплика Крега (којег тумачи Сем Роквел) сваки пут подсети колико смо збуњени када улазимо у одраслост и колико смо и даље збуњени и након што смо загазили дубље у њу: „Нисам очекивао да ћу и након што постанем одрастао и даље морати да тражим место у које ћу се уклопити. Мислио сам да га аутоматски добијеш када нађеш посао и породицу. Али ту сам само ја, сам.”

Моји студенти, који спадају у неправедно омражену генерацију миленијалаца, одговорили су да не би желели да у овом тренутку буду у браку. Навели су ми битне факторе који утичу на такво мишљење, али суштински: сматрају да још увек нису спремни. Одлагање постизања оваквих социјалних задатака може бити и део неких унутрашњих неразрешених конфликата – као у случају оних који дане проводе „на каучу”, немоћни или немотивисани за покретање из летаргије – али се у раду с клијентима чешће сусрећем с онима који су трчали за тим часовником и дошли до тога да та визија савршеног живота није савршена за њих.

Притисак окружења

Социјални часовник и унутрашњи часовник понекад буду у раскораку и тешко је одупрети се призорима других и притиску окружења, и у том мору савршених односа, бракова и послова пронаћи оне који су заиста савршени за нас. Често себе морам да подсетим, као и моје клијенте, да је „добро” некад боље од „сјајног”. Постојаност и присутност у тренутку могу много више да пруже него вијање савршенства у оку других.

И без доласка празника, навала туђих савршених живота ће узнемирити оне тачке за које још нисмо сигурни да ли их желимо и да ли смо спремни за њих. Када осетите тај убод, сетите се да туђе савршено не мора да буде ваше савршено. Штавише, туђе савршено заправо никада није савршено за нас. А потрага за нашим сопственим добрим почиње с допуштањем себи да окаснимо који пут. Све што је значајно постићи ћемо ако се примарно водимо својим унутрашњим часовником. Савршени смо онолико колико смо спремни да видимо сопствене пукотине и сматрамо их делом нас и наше приче.