Век едиције „Албатрос”

Ове године издавачка кућа „Албатрос Плус” обележава сто година од покретања едиције „Албатрос”, по којој је такорећи добила име. Сто година и двеста седам до сада објављених наслова – да ли је то довољно или ће неко можда рећи мало?

Јагош Ђуретић, уредник ове издавачке куће, каже да то и није тако мали број ако се узме у обзир да најмање две трећине тог времена отпада на потпуни прекид излажења те едиције, те да су након њене обнове 1985. године уследиле ратне деведесете године, када ништа није било нормално.

Јагош Ђуретић (Фото: лична архива)

– Уосталом, ја никада нисам тежио да будем „макроиздавач”, нити је број наслова икада био оно у чему себе видим издавачки, без обзира на то што тиме не желим да кажем како је овај број безначајан. Међутим, што се тиче испуњавања програмских амбиција, циљева и идеала славних покретача ове едиције, осећам да оцену тог учинка нисам позван ја да дајем. То је јавна делатност у сфери културе и претпостављам да о томе треба да донесу суд делатници из те сфере и, наравно, читаоци – додаје Ђуретић.

Едицију „Албатрос” су покренули Станислав Винавер и Тодор Манојловић 1921. године и замислили да циљ и идеал библиотеке која улази у живот под крилатим знамењем aлбатроса буду гајење и ширење душевне културе.

„Библиотека Албатрос обраћа се првенствено онима који у обогаћивању и облагорођавању свога духа виде један озбиљан животни задатак – њена је главна тежња да се број таквих читалаца стално умножава и да се интересовање за књижевност, уметност и за духовна питања уопште појача. У тим обзирима и намерама садржано је већ и мерило по ком ће се одабрати дела за публикацију у оквиру Библиотеке Албатрос: проста, површна забава искључена је исто тако као и штура или стручна дидактика; реч ће имати, пре свега, дела интуиције, било песничке, било мислилачке, дакле, романи, новеле, приче, драмски поеми, филозофски покушаји, афоризми – као и разни субјективни написи: дневнице, животописи, исповести, али и естетичке и културно-хисторијске студије и расправе, најзад и оне особене уметничке игре маште и осећања, у којима се радо испољавају понеки модерни песници. Једном речи, све оно у чему се показује цео човек и цела душа и што говори човеку и души као таквима”, написали су Винавер и Манојловић поводом оснивања едиције.

Додали су да ће се „такав материјал црпети, са једне стране, из наше најновије књижевности, из дела оних наших најмлађих писаца који су успели да даду нашем књижевном животу један нов правац и један дивно убрзани нови ритам – са друге стране, из ремек-дела светске литературе која стоје у линији нашега покрета и наших циљева и која ћемо, разуме се, доносити у новим, савременим и уметничким преводима”.

Добро замишљена едиција, нажалост, доживела је прекид, али је обновљена 1985. године, о чему сведочи Јагош Ђуретић:

– У тим осамдесетим годинама, у тренутку кад смо се Мирослав Јосић Вишњић и ја као тадашњи директор „Филипа Вишњића” и покретач издавачке делатности у њему мучили како да именујемо своју амбициозно замишљену књижевну едицију, Гојко Тешић избаци из своје познате истраживачке радионице и објави у „Књижевним новинама” текст о едицији „Албатрос”, коју су 1921. године покренули Станислав Винавер и Тодор Манојловић с програмом (нама се бар тако чинило) који је погађао управо наше жеље и идеје. Поновили смо већ у првој години првих пет књига које су они успели да објаве и антологију „Албатрос”, коју су били припремили за штампу, а потом смо наставили с књигама савремених аутора, домаћих и страних, који су имали шта критички да кажу о свом времену и довољно храбрости да своје идеје бране. Стога није чудо што су књиге аутора и уредника те едиције брзо дошле и често биле на списку за забрану јер се слобода стваралаштва, чак и књижевног, у то једнопартијско време, морала тад чекати као поклон, а не напросто користити као право.

Данас, када се запита о судбини ових постављених циљева, тим пре што ове године „Албатрос Плус” обележава и 35 година од покретања едиције „Либертас”, Ђуретић каже да су то биле године када се добра књига с нестрпљењем очекивала и јасно одвајала од оне коју данас називамо комерцијалном. Данас је, наглашава он, једино „комерцијална књига” и даље у стању да одвоји приличан број поклоника телевизијског и интернетског забављачког опијума.

– Књиге се данас једноставно мање читају него тада, а самим тим и мање продају, чак свуда у свету. Мењају се и већ су промењене у односу на време „Албатросове” обнове, вредности, интересовања, начин мишљења, захтеви живота. На делу је пад духовности, а рекао бих и пад ума. Од књиге се захтева, као и од свега што људска рука створи, да буде роба и то је испит који она мора да положи. Али како да га положи и како да се одржи на тако малом језичком тржишту као што је наше, поготову када је подршка државе деценијама мала, симболична. Чак се и у богатијим европским земљама гасе локалне библиотеке због губитка досадашње функције. Хоће ли се човек и одлучујуће државне институције тргнути из ове историјске летаргије, то је питање које се све чешће поставља, али још увек на начин који не подразумева ургентни и системски одговор – каже Ђуретић.