Веома опасно оружје

СУДБИНА УМЕТНИКА

„Позориште је веома опасно оружје”, говорио је руски редитељ Всеволд Мејерхолд. Ова реченица коју је он написао 1920. године и данас одјекује и поново поставља питање: „Зашто?” Она нас истовремено подсећа на значење самог позоришта и уметности уопште, али нас поново враћа судбини Мејерхолда, који је убијен за време Стаљинове тираније.

Мејерхолд је био један од најутицајнијих руских редитеља који је у својим истраживањима створио богато наслеђе руског театра 20. века. Московско уметничко позориште, под руководством К. С. Станиславског, давало је писце који су имали широку репутацију, док је Мејерхолд у свом позоришту постављао младе и иновативне ауторе.

Станиславски и Мејерхолд имали су различита искушења у веку који је следио. Станиславског, који је био религиозан и некомуниста, за живота је канонизовала совјетска држава. Мејерхолда, једног од првих уметника који је пригрлио совјетску револуцију, иста држава је дискредитовала и укинула његово позориште. Ухапшен је и убијен у подрумима Лубјанке почетком фебруара 1940. Његово тело је бачено у масовну гробницу за непријатеље народа.

Чистке Великог терора имале су своју уврнуту драматургију: Мејерхолд је ухапшен у Лењинграду, а одмах потом су у његов стан у Москви упала двојица убица и са седамнаест убода усмртили Зинаиду Рајх, његову жену и водећу глумицу позоришта. Био је то злочин шекспировских размера који је у свом дневнику описао породични пријатељ Јуриј Олеша. Није постојао никакав директан одговор зашто су на тако крвав и перверзан начин Стаљинови егзекутори морали да убију Мејерхолда и Рајхову.

Зашто је Мејерхолд прогласио позориште за опасно оружје? Шта је било опасно у томе? Двадесети век је показао бројне примере најталентованијих уметника које су завели тоталитарни режими обећавајући небеса на земљи. Тешко је замислити фашистичку идеју без Лени Рифенштал или Стаљинов социјализам без талентованих песника, композитора и глумаца који су допринели ширењу црвене идеје. Без ових уметника милиони их не би следили.

Мејерхолд је био симболичка фигура авангарде, он је такође постао симболичко жртвено јагње онога што зовемо театрализација зла. Једну од својих познатих режија Мејерхолд је посветио Лаву Троцком. Није искључено да је то био окидач у мозгу параноидног диктатора Стаљина па је наложио убиство редитеља. Неколико месеци после егзекуције Мејерхолда уследило је убиство Троцког у Мексику.

У то време установљене су титуле Народни уметник Совјетског Савеза, паралелно с Државним уметницима у нацистичкој Немачкој. На листи уметника који су добијали поруџбине за композиције, књиге, драме и филмове није било места за Мејерхолда и њему сличне. Тако је држава одређивала своје љубимце и показивала своје праве намере према другима.

Велики глумац Михаил Чехов је Мејерхолду и његовој жени Зинаиди Рајх, приликом гостовања њиховог позоришта у Берлину 1930, рекао: „Не враћајте се у Совјетски Савез. Они ће вас уништити.” Нису га послушали. Веровали су свом класном инстинкту.

Све је било испланирано: оптужбе преко партијских медија, потом хапшење и тортура. Пошто би њихове огреботине и маснице биле прекривене шминком, непријатељи народа били би извођени пред револуционарни суд. Водећи глумци и писци, међу којима је било и странаца, позивани су да присуствују судским процесима који нимало нису личили на позоришне премијере.

У лобију Московског уметничког позоришта стоји фотографија глумаца који су били у посети Антону Чехову на лечењу у Јалти. Све звезде позоришта су на тој фотографији, укључујући Чехова, Горког и Станиславског. Пролеће је било неуобичајено топло и Олга Книпер, будућа Чеховљева жена, у руци је држала сунцобран. Поред ње је стајао Мејерхолд, њен друг с класе и партнер на сцени. После његове смрти, да би избрисали успомену на њега, фотографија је преправљена: Книперова је раширила сунцобран и Мејерхолд је нестао заувек.

Спомињући „лепу и трагичну производњу” у уметности после руске револуције и Великог терора, нобеловац Албер Ками наглашава: „За уметника не постоје повлашћени крвници. Ето, зашто лепота, чак данас, и поготову данас, не може служити ниједној странци. Она служи на дуги или кратки рок патњи или слободи људи…”

На срећу, данашњи писци, редитељи и глумци не морају да се јавно посипају пепелом и да бичују сами себе пред „глумцима”. Њихове руке нису ломљене у казаматима, нити су принуђени да пију сопствену мокраћу, као што је то описао Мејерхолд у писму совјетском премијеру Молотову.

Мејерхолд је сањао о поставци Хамлета. У њему главни јунак каже: „Позориште, ето замке у коју ћемо ухватити краљеву савест.” Стаљин је презирао тај Шекспиров комад. Мејерхолд је, шалећи се, предлагао да на његовом споменику пише: „Овде лежи редитељ који је желео да режира драму о принцу од Данске, али никада није.” Мој колега, редитељ Горан Марковић, написао је сценарио за филм Хамлет у Павиљону број 6. Надам се да ће, на неки начин, завршити посао за Мејерхолда.