Јапанац купује ауто уз потврду о паркинг месту

Јапан има изузетно развијену мрежу подземне железнице, возова и аутобуса, али у мањим местима незгодно је живети без аутомобила. Као и у свему, тако се и у саобраћају у Јапану поштују закони и правила која су јасно и прецизно дефинисана.

Толеранција на алкохол је нула. Строго је забрањено возити аутомобил и под минималним дејством алкохола. Казне су заиста драконске. Осим новчаних казни, подразумева се одузимање возачке дозволе на више година или доживотно, а оно што Јапанцима најтеже пада је избацивање са посла. Наравно, све зависи од количине попијеног алкохола и озбиљности прекршаја.

У Јапану нема условног скретања. Таква врста погодности за нестрпљиве возаче који увек негде журе забрањена је пре тридесетак година. Због тога што је број саобраћајних несрећа, поготово фаталних, на таквим раскрсницама био далеко већи него на раскрсницама где условног скретања није било.

У Јапану нема полукружног скретања на раскрсницама јер такви маневри могу да изазову удесе код нестрпљивих возача. Семафори у целом граду идентично су подешени и усклађени. Сигурност свих учесника саобраћаја је на првом месту.

Оно што западне за око сваком возачу који први пут посети Јапан је другачији бонтон вожње и понашање у саобраћају. У многим земљама се упале сва четири жмигавца (блинкери) да би се сигнализирало осталим возачима да држе одстојање или да се успори због дугачких колона итд.

Међутим, Јапанци користе сва четири жмигавца да би изразили захвалност јер им је неко дозволио да се укључе у саобраћај или им је неко допустио да у гужви промене траку итд. Хвала је реч која се поред извини најчешће користи у јапанском језику, па блинкери служе да се изрази захвалност.

За разлику од својих азијских комшија који трубе током вожње да упозоре остале возаче или да изразе фрустрацију, Јапанци трубе другим возачима врло ретко. За њих је један изузетно кратак додир сирене обично знак захвалности, а два кратка додира сирене су знак упозорења.

У Јапану се сви паркирају уназад. Модерни аутомобили опремљени су сензорима и камерама који помажу возачима да се безбедно и педантно паркирају. Простор за паркирање у Јапану је мањи и ужи него у другим земљама и лакше се паркира уназад него унапред.

Јапанцима је битно да паркинзи изгледају чисто и уредно, а тако и изгледају кад сви паркирају ауто у истом смеру. Најважнији разлог за то је да ће излаз из гараже или са великих паркиралишта бити далеко бржи и сигурнији ако дође до  земљотреса или пожара, кад је потребно реаговати брзо и без панике.

Јапан је пренасељена земља и нема много места за паркирање.

При куповини и регистрацији возила је неопходно имати потврду о обезбеђеном месту за паркирање. Строго је забрањено паркирање на улицама, ивичњацима, пешачким и бициклистичким стазама и туђим приватним паркиралиштима. Новчане казне за непрописно паркирање су веома високе.

У Јапану се вози левом страном пута и скоро сви аутомобили су са аутоматским мењачем. Изузетак су скупи спортски аутомобили који имају мануелне мењаче. У школи вожње се опредељујете да ли желите да полажете испит у аутомобилу са  мануелним или аутоматским мењачем. Већина возача, поготово млађих, има дозволе за аутомобиле са аутоматским мењачем који имају само три брзине: D за вожњу, P за паркирање и R за вожњу уназад.

У вожњи је прихваћен принцип поштовања другог: пропустити друге возаче, показати пажњу и захвалност су део јапанског бонтона у вожњи.

Ја сам возач, бициклиста и пешак или како би овдашњи стручњаци за сабласне невене рекли: возачица, бициклисткиња и пешачица. Иако бих се могла назвати искусним возачем, са више од четрдесет година искуства, и са пређених више стотина хиљада километара по целом свету, изненађена сам како се код нас овде вози. Вожња у Новом Саду за мене није ни мало пријатна, а многе возаче које срећем  могу само да назовем хазардним и крајње бахатим.

Да ли им таква врста иживљавања по улицама, некад мирног и културног Новог Сада лечи животне фрустрације, незадовољства и неостварене жеље или је у питању потпун недостатак здравог разума и неразмишљања о последицама сулуде вожње је нешто на шта не знам одговор.

У Новом Саду влада закон јачег. Возачи се паркирају на бициклистичке стазе и терају бициклисте да возе бицикле по пешачким тротоарима, а сатерани пешаци покушавају да нађу свој пут уз саме ивице плочника. Возачи су изузетно нервозни и нестрпљиви и најчешће комуницирају путем сирена, што дуже то боље.

Питам се зашто ти људи који могу сатима да лагодно седе по кафићима и да бескрајно ћаскају, кад седну за волан губе стрпљење и крећу у сулуду вожњу као да вијају вечну срећу.

Правила у саобраћају је нешто што бисмо сигурно могли научити од Јапанаца. Без строгих казни и честих контрола вожње у већим градовима у Србији неће бити пријатна за оне које воле сигурност, ред и мир.

Весна Белушевић

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика