Читалац не сме да се досађује

Волим Набоковљеву тезу по којој најбољи сиже литературе сваког правог писца представља сâм стил. Своје књиге не заснивам на две и по теме које онда разглабам док не удавим и себе и друге, каже Небојша Миленковић, аутор романа „Савршен антиталенат за срећу”, објављеног пре три месеца у издању „Академске књиге”. Ових дана припрема се друго издање ове књиге, која је била и у ужем избору за Нинову награду. Реч је о другом роману овог историчара уметности, познатог по бритким изјавама у јавности о друштвеним и политичким темама.

– У претходној књизи пишем како је у књижевности најважније сачувати неизвесност следеће реченице, и ту се ништа није променило. Што није спонтано лако се препозна, а што је вишак – неминовно штрчи. Писац, просто, не сме да блефира, као што ни читалац не сме да се досађује – каже Миленковић, који у роману примењује концепт преласка из лика у лик, као и елементе стварносне прозе, што му обезбеђује читљивост.

Опис опсаде Сарајева деведесетих у вашем роману до те је мере аутентичан да је тешко поверовати да у том времену нисте били на лицу места. Како сте постигли ту аутентичност?

Прича о опсади Сарајева, као нека врста романа у роману, повест је о ономе што прећуткујемо, правећи се да се није догодило, идентично начину на који деца покушавају игнорисати мрак. Сваки пут кад одем у тај град праћен сам језивим осећајем како са околних брда и на мене (још) вребају невидљиви снајперисти. Можете мислити колико је тек страшно с таквим ужасом живети. Опсада Сарајева једна је од највећих срамота народа ком припадам, као што су и злочини над сарајевским Србима највећа срамота бранилаца овог града. О самој опсади читао сам све што ми је било доступно – од списа Хашког трибунала, веб-портала, преко поезије до романа – и често бих се суочио с неподношљивом острашћеношћу или једностраношћу. Чак је и одломак из романа објављен на порталу „Бука” изазвао прави рат на њиховом фејсбук профилу. Са те стране, задовољан сам што се књига не допада националистима с обе стране. А њоме сам – кроз повест о мајци и кћерки које у првим данима опсаде с Грбавице, из зграде у којој је живео и Здравко Чолић, прелазе на Мариндвор како би бринуле о ујни, затим и кроз једну постратну љубавну романсу – покушао да испричам причу о томе како је опсадом Сарајева поражена људскост. Аутентичност, пре свега, дугујем дивним Сарајкама и Сарајлијама (чија имена наводим на крају књиге), који су смогли снаге – што је за њих, али и мене знало бити крајње потресно – не само да се сећају већ и да се ментално врате у то време. Те личне приче, уз историјске чињенице, помогле су ми да фикцију, како у приказу књиге примећује и Драган Великић, претворим у факцију о времену и распаду земље коју читаоци познају из личног искуства.

Један од ваших јунака, писац Игор Басарић, којем је измакла Нинова награда јер је „још млад, има времена за њега”, каже како је ову награду требало укинути још кад ју је, прогоњен паланачком злобом, вратио Данило Киш. Како ви гледате на све ово што се дешава око Нинове награде последњих година?

Мада на списку њених лауреата има правих романчина, романа, романчића, али и књига које су испод сваког литерарног просека, чињеница је да такозвани обичан човек успешност писања и писаца у овој, а и претходној земљи, самерава чињеницом да ли је онај који пише добио Нинову награду или му је она измакла. Поред гламура, она има и своју демонску природу која се, пре свега, огледа у чињеници да је многим писцима који је нису добили (а богме и неким лауреатима) дословно уништила животе. Отуда из сличне фрустрације мој јунак иде корак даље, постајући заокупљен идејом о ликвидацији чланова Ниновог жирија. Најпре кроз књигу коју пише, потом и у реалности. Што се „дешавања” тиче, мислим да о награди, жирију и његовим одлукама свакако треба дискутовати и полемисати, али на разложан и аргументован, а не на приземан и пакосно-баналан начин. Та дискусија треба, рецимо, да се одвија у „Политици” или листу „Данас”, а не у „Куриру” и „Информеру”. Пристанком на реторику „тоалетоида” и писци постају део таблоидног блата којем би морали представљати антипод. Питање је, наравно, колико је све уперено против жирија, а колико против саме награде. Колико год ми били збуњени појединим одлукама жирија, српска култура дисквалификацијом или маргинализацијом Нинове награде не би добила апсолутно ништа. Управо је супротно!

Овај свет није кројен по мери нас, аутсајдера, каже лик у вашем роману. Очигледно сви постајемо аутсајдери јер данашњем свету на глобалном нивоу не одговарају ни памет, ни честитост, ни васпитање, ни култура?

Осећај аутсајдерства мојих јунака узрокован је очајничком потребом да промене животе којима нису задовољни с једне, и осведочењем да оно што је у животу најважније често одреде околности (било личне било историјске), с друге стране. Незадовољни својим емотивним, сексуалним и професионалним животима они покушавају да докуче како би њихове судбине изгледале да су имали храброст да сами буду или постану другачији. Анализирају грешке које су правили, схватајући како тренуци, чак и читави животи, које су пропустили једноставно не могу да се врате…

Роман се завршава у дану убиства Зорана Ђинђића, а ваш јунак каже како смо плачући за Ђинђићем заправо плакали над собом, над пропуштеним приликама и „над Србијом једномишљеника која му никад није опростила што је био толико другачији – овде где се свака индивидуалност третира горе него злочин”. Шта се у овој средини још не прашта?

За разлику од осталих смрти, где лаконски констатујемо како после њих ништа неће бити исто, за Зораном Ђинђићем плакали смо управо због свести како ће, његовим убиством, у Србији све остати безнадежно исто. Та смрт постала је неком врстом оријентира којим свакодневно самеравамо дубину и густину властите безнадежности. Занимало ме шта се са људима из његове посмртне поворке догодило касније. А на ваше питање личним искуством могу посведочити како се овде не прашта: имање кичме, интегритета, става и спремности да, без обзира на евентуалне последице, говорите оно што мислите. Чак и кад то чините искључиво у властито име или, можда, управо тад...