Одлажемо непријатне одлуке и обавезе

Већина нас је испратила стару и дочекала нову годину, верујући да ће она донети толико жељене или толико одлагане промене. Нова година – нова ја.

Међутим, као што се Пепељуга суочила са стварношћу када је сат откуцао поноћ, тако се и ми будимо свесни да је стигла још једна календарска година, али да с њом није стигла нека нова верзија нас. Када је сат откуцао поноћ, ми смо остали Пепељуга.

Зашто нам је толико тешко да испунимо новогодишња обећања себи?

Друга страна еуфорије

На другом крају празничне еуфорије је депресивно расположење, „празнични блуз” који настаје управо због пренаглашености значаја Нове године и веровања да би од тог тренутка све требало да буде другачије и боље. Ипак, чињеница је: с првим данима нове године ништа се неће променити. Све што смо одлагали до тог тренутка наставићемо да одлажемо и даље – све док се не суочимо с разлогом зашто одлажемо.

Свако на различит начин одлаже животне одлуке или свакодневне обавезе.

У основи сваког одлагања (прокрастинације) – било да је у питању учење за испит, одлука о промени посла или суочавање с партнером или пријатељем у вези с квалитетом односа – јесте емоција, односно избегавање емоције. Одлука која нам предстоји изазива нам непријатност. А будући да не желимо да се осећамо непријатно, чинимо све да избегнемо суочавање с одлуком и њеним извршењем. Сређујемо стан, учимо за мање важне предмете, зовемо људе које нисмо дуго чули, чинимо услуге другима – све зарад избегавања осећања које наш чека иза ћошка, а које је срж одлагања неког задатка.

Најчешћи разлог одлагања је страх од неуспеха, односно страх да ћемо донети лошу одлуку и да ћемо морати да се суочимо с непријатним последицама. Особе које, на пример, одлажу раскид лоше везе, имају потешкоћа да се суоче с исходом такве одлуке. То су страхови отелотворени у питањима „Како ћу сам/а?” и „Да ли ће ме ико волети?” или пак суочавање с могућношћу да нису били успешни у овом односу.

Страх од неуспеха, односно страх од некомпетентности, у великој мери кочи људе у корачању ка новим изазовима. Шта ако ја то не могу? Шта ако се покаже да нисам способан/а? Шта ако уложим много, а добијем мало? Шта ако се испостави да сам од почетка направио/ла погрешан избор – шта онда то све говори о мени?

На другој страни је чудан, зли брат близанац страха од неуспеха: страх од успеха. Зашто би неко одлагао нешто што му може донети напредак и бољитак? Зато што с успехом долазе промене, нови изазови и очекивањима, а с њима и нови страхови: „Да ли ћу моћи да задовољим очекивања?”, „Да ли ће ме људи и даље волети?”. Одлуке које нас усмеравају ка успеху носе различите дилеме, као и преиспитивања себе и сопствених способности. Оне су стога уско повезане са страхом од неуспеха.

На пример: када дете добије прву петицу и цела породица аплаудира, односно изражено вреднује ту петицу као нешто нарочито важно и добро, ствара се уверење да је успех лична вредност детета. Када постижем успех – ја вредим. То исто дете ће самим тим имати јаке емоционалне реакције у ситуацијама када није успешно. Тешко ће их подносити јер ће имати доживљај да тиме и оно само мање вреди, односно да ће га породица мање вредновати. Тако ће постепено почети да избегава ситуације где би могло да доживи неуспех: неће одлазити на такмичења, бираће умерено тешке задатке, избегаваће ситуације ризика. У одраслом добу може одлагати своје задатке док не буду савршено урађени (што се никада неће десити), одлагати улазак у односе из страха да неће бити успешан или одлагати полагање последњег испита јер неће веровати да поседује способност да се носи с новим животним изазовима.

Сиблинг (брат или сестра) тог детета може, посматрајући све то, такође развити страх од успеха, то јест научити да је успех нешто што за собом носи много висока, штетна очекивања, која када нису задовољена – доводе до одбацивања. Ово друго дете ће, самим тим, избегавати да се излаже ситуацијама у којима би могло да заблиста. Утопиће се у масу и пливати у тим водама докле год не почну да га јаче жуљају неостварене жеље и потенцијали. И код овог другог детета постоји, дакле, страх од неуспеха који је уско повезан са страхом од успеха, јер се и ово дете пита да ли је довољно способно да се носи са задацима.

Нова година, нова ја

Одлагање је сложен емотивни и понашајни процес. У његовој основи лежи немогућност да прихватимо последице наше одлуке и немогућност да се носимо с осећањима које те одлуке носе. Због тога стварамо различите механизме како се не бисмо суочили са стварношћу, односно како не бисмо искушавали себе у стварном свету. Као што каже Ирвин Јалом, амерички психијатар и психотерапеут: „За свако да мора да постоји не; свака одлука уклања или убија друге могућности (корен речи одлука, decide, значи убити, као у речима homicide или suicide)”, („Крвник љубави и остале психотерапетуске новеле”, издање Плато 2005, прев. Марија Стаменковић). Свака одлука, сваки избор, доноси и односи; наш задатак је да научимо како да се носимо и с једним и с другим.

„Од првог јануара ћу...” реченица је коју смо небројено пута изговорили. То је симбол новог почетка, који захтева од нас нове кораке. Да не бисмо запали у флоскулу „Нова година, нова ја”, хајде да застанемо за тренутак и погледамо чега се плашимо. А затим: загрлимо себе и дајмо себи простора и времена да тај страх савладамо како бисмо били не нови, већ само ја.