Све више верује у прст судбине

ВИШЕ ОД СПОРТА
Славољуб Ђукић (80) један је од најзначајнијих српских новинара. Прве текстове написао је 1949. у београдском „Спорту”, а потом је радио у „Вечерњим новостима”, „Борби”, „Политици” и НИН-у, недељнику у коме је био главни и одговорни уредник. Својим текстовима показивао је свима шта се све, стварно, дешава и докле у тим информацијама може да се иде.

Мимо воље је пензионисан 1987. године са 59 година. Његови ставови нису се поклапали са плановима надолазеће власти Слободана Милошевића. У „Политици”, тада, није могао да објави ни плаћени оглас за своје књиге...

Истакнути је политички хроничар и аутор седам књига у периоду од 1989. до 2001. године: „Човек у свом времену”, разговори са Добрицом Ћосићем, „Слом српских либерала”, па четири књиге о супружницима Милошевић и њиховом режиму: „Како се догодио вођа”, „Између славе и анатеме”, „Он, она и ми”, „Крај српске бајке” и биографску причу о интелектуалном ангажману Добрице Ћосића „Ловљење ветра”. А сада завршава књигу „Политичко гробље” о главним личностима које су протрчале југословенском и српском политичком сценом крајем прошлог и почетком овог века.

Имао је складан брак са Олгом, која је умрла 2002. године. Доживео је породичну трагедију смрћу сина Душана 1989. године. Има кћер Лану и унука Душана (8).

Шта памтите из времена одрастања?

Место мог рођења је село Словац, код Ваљева. Моји су били имућни, али не памтим да сам добио и једну играчку. Сељани су то сматрали за луксуз. Од свега су ми у најлепшем памћењу остали Колубара, бистра, вода је могла да се пије, воз „ћира” и пешачење до школе у суседном селу Маркова Црква и назад. Отац Светолик је био заузет својим послом, а мајка Наталија је увек, као све жене на селу, везивала дан и ноћ...

Како су вам текли школски дани?

У Ваљевску гимназију сам стигао са сиромашним знањем и силном радозналошћу сеоског дечака кога је све занимало пре него школа. Тада је дошао и рат. Учење је било споредно у ратном хаосу. Свако је могао да буде џелат и жртва. Из гимназијских клупа смо изведени 22. маја 1942. године да присуствујемо вешању Стевана Филиповића, партизана, комунисте. Окупатори су хтели да нам дају до знања шта нас чека ако кренемо његовим путем.

И да ли сте пошли?

Та прилика ми се указала када су се у Словцу појавили партизани, септембра 1944. године, и то елитна Прва пролетерска бригада. Жеља да одем од куће тињала је у мени подсвесно. Свакако је на моју авантуру утицала и младост мога оца Светолика, који је овенчан одликовањима из претходних ратова („Карађорђева звезда са мачевима”). У зору сам се искрао из куће и из свог тајног „бункера” понео немачку ручну бомбу. Имао сам тада шеснаест година. Отац ме, после десетак дана лутања, нашао у подножју Авале, у ратничком расположењу. Желео је да ме врати кући. Таман посла! Отац није имао куд. Само ми је рекао: „Чувај се!” и кришом ми тутнуо у руку дукат. И то сам, надобудно, одбио, а добро би ми, касније, дошао. Наставио сам свој пут ослобађањем Београда, паклом на Сремском фронту, па преко Загреба, све до Трста. Мој отац је после Солунског фронта ишао до Марибора и створио прву Југославију, а ја, ето, другу. И обојица смо се усрећили!

А партијска задужења?

У Комунистичку партију сам примљен јануара 1945. године, усред сремског масакра. Нисам тада знао ни за Маркса, ни за Лењина. А годило ми је, јер се вредновало војничко држање. После тога сам у Партији провео четрдесетак година. Као новинар, пратио сам све конгресе, до последњег, када је растурен Савез комуниста, а са њим и Југославија. Био сам лојалан, али ненаметљив. Понашао сам се у стилу „такве су околности”. Али, није моје да о томе судим. То је много сложенија прича од овог ћаскања... И још нешто. После свега, не могу да прежалим колико сам чланарина платио. Могао сам за тај новац да купим стан. Овај који поседујем у наслеђе ми је оставио отац, а не држава.

Како сте ушли у новинарство?

Тако рећи случајно, био сам на прекретници и помишљао да наставим школовање. Мој пријатељ Милош Величковић, уредника „Спорта”, позвао ме да му се придружим. У „Спорту” су радили и моји другари, познати новинари: Милан Ковачевић, Јован Шћекић, Тоша Буља, Васа Стојковић, Милорад Соколовић... Новинарство је у то време била престижна професија, заједно са дипломатијом, спољном трговином, медицином, професуром на Универзитету и – Удбом. Спортско новинарство је имало друге предности. Поред општих стега, могло се слободно писати, без задршке, и оно што је најлепше: као извештачи пратили смо спортисте на такмичењима у западним земљама. Нисам далеко од истине ако мој пут у Париз 1952. године, са атлетичарима Партизана, упоредим са данашњим путовањем у – свемир. Иначе, по мом мишљењу спортска штампа је најбоља почетна новинарска школа.

За новинаре се често везују кафане?

Истина, кафане су омиљено састајалиште новинара. Ту се измењују информације, налазе саговорници и често неконтролисано убија слободно време. „Мадера” и „Клуб књижевника” имали су и политичко значење, јер су у врховима власти апострофирани као „легло опозиције”. Тај атрибут „Мадера” је стекла невино, после удаљавања из врха државе Александра Ранковића. А само зато што се он неколико пута појавио у овој кафани са породицом. Чак се и Тито у својим говорима бавио „Мадером”. Уверавали су га да је то нешто јако политички проблематично и „зато морамо мобилизирати све наше чланове да се боре против тога што долази из разних кухиња, из разних клубова, разних кафана, разних „Мадера”, говорио је. А то су, заправо, била састајалишта као и сва друга, с тим што је овде долазио познатији свет, махом „звездаши”, па је и само њихово присуство имало одјека. Ништа више од тога, ако се изузму повремена, безазлена пијана излагања.

Каква је разлика између некадашње и данашњег новинарства?

Далеко је то од поређења. Проблем моје генерације био је како да се стекне већи степен слободе изражавања, а данашње: како да се служи са датим слободама. Ако би ме неко питао шта је од тога теже, готово бих рекао: ово друго, служење слободама.

Кога памтите од старијих новинара?

Присећам се многих колега са осећањем жаљења и великим поштовањем. Жаљење је утолико што су то људи највиших професионалних способности, а нису имали могућности да у пуној мери испоље своје вредности. Какве личности! Да поменем само неке уреднике и новинаре који нису више у животу: Богдан Пешић, Слободан Глумац, Југ Гризељ, Миле Виторовић, Предраг Милојевић, Мира Радојчић, Саша Недељковић, Фране Барбијери, Драган Марковић, Риста Бајалски, Ђука Јулијус, Душан Симић, Зуко Џумхур, Иво Кушанић... Све су то новинари који су могли да имају узвишено место у светским редакцијама.

Како сте се посветили публицистици?

Силом прилика. Кад сам пензионисан у „Политици”, мислио сам да то нећу преживети. А испало је добро. Посветио сам се књигама у којима сам се највише бавио Слободаном Милошевићем, Добрицом Ћосићем и Марком Никезићем, односно такозваним либералима. Све сам писао у облику живе хронике, приче о важним догађајима и занимљивим личностима.

Како сте доживели Милошевића?

Без сумње способан човек, јаке воље, који се површно служио својим способностима. Био је сјајан у свакој извршној власти, као оперативац, само не као владар и креатор политике. Темељно је упропашћавао и себе и друге. Није имао историјски осећај за време у којем живи. Био је типичан техничар власти и мајстор клопки. Стварао је неред, а уверавао је народ да га сам он може спасти од хаоса. Највеће је проблеме имао са победама које су завршавале на коленима. Укратко, несрећна личност у несрећном времену.

А Мира Марковић?

У српској историји није било жене, супруге, која је имала толики утицај на владара колико професорка Мира Марковић на Слободана Милошевића. Она није пристајала да буде само председникова супруга. Њихов однос био је партнерски, мада су обоје волели да доминирају. Ишли су одвојено, тако је изгледало, а на крају су увек били заједно, са љубављу која је превазилазила уобичајене супружничке односе. Ипак, она ништа није могла без њега. Он је, стратешки, о свему одлучивао.

Какав је био Иван Стамболић?

Најтрагичнија личност у српској политици. Његов живот је сурова прича о лажном пријатељству какво само политика може да произведе. У том погледу чак се и мафија часније понаша, поштује извесне принципе. Био је наивни саучесник онога што се у Србији догађало крајем прошлог века. Уздигао је Милошевића у високу политику као свог најближег, дугогодишњег пријатеља, а онда је завршио у фрушкогорској јами, као његов политички противник... Били смо у лепим односима. Увек о њему размишљам са сетом. Да није било његовог кобног дружења са Милошевићем, ко зна којим би путем пошла Србија.

Где је Србија данас?

Изгубили смо корак са светом и тешко је вратити се у његове реалне токове. Често се сетим некадашњег мировног преговарача Жака Клајна, који је пре десетак година рекао: „Срби никад не пропусте прилику да – пропусте прилику”.

Како сад видите свој живот?

Да кренем из почетка, све бих другачије радио. Не бих ишао у рат (колико сам се мртвих нагледао!), не бих се посветио новинарству, бежао бих од политичког ангажмана... Све ми се у животу догађало неплански, стицајем околности. Због тога, поготово с годинама, све више верујем у прст судбине. Енергија ми је посустала, али и сад, сваког дана седам крај писаће машине. Највеће задовољство ми пружа дружење са ћерком Ланом и унуком Душаном.