„Успаване лепотице” светске науке

Од самог краја прошлог века, код нас се често писало о Милутину Миланковићу. Вреди истаћи да његово велико научно откриће, теорија о леденим добима, није било у почетку исправно процењено. Такав тип публикације у науци се ретко среће, а назван је „успавана лепотица”.

Број цитата о теорији М. Миланковића (Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, Београд, САНУ, 1941) није био одраз вредности тог открића. Делимично кашњење цитирања настало је пошто је књига укоричена и дистрибуирана тек после рата. Заправо, већина штампаних блокова сачувана је у подруму штампарије која сравњена са земљом кад су Немци бомбардовали Београд. Примерак те књиге видео сам у библиотеци универзитета у Спрингфилду и на њој се уочава разлика у боји доштампаних листова.

Теорија о леденим добима прихваћена је 1984. године, кад је уочено да климатски слојеви садрже океанске седименте и Миланковићеве радове одједном почињу да цитирају. До 2005. године његове публикације су цитиране 780 пута. Миланковић постаје херој-научник, јер његова теорија објашњава цикличне промене услед смене ледених доба с добима благе климе. Та доба су се смењивала у правилним циклусима јер се Земљина кугла нагиње у својој орбити око Сунца. Касније се у теорију нису уклопили налази у Ђавољој рупи у Невади, јер су се хлађење и отопљавање дешавали и независно од орбиталних циклуса.

Већ годину дана након објављивања сваке вредне публикације број цитата показује интересовање других истраживача и могућ значај открића. Изузетак су ревијски чланци (туђа истраживања), публикације о техничком унапређењу или случајеви кад се дописују лажни аутори. На број цитата утиче и област истраживања. Цитираност истраживача доприноси вредновању научника, али има много ограничења. Најцитиранији рад, метода одређивања протеина Оливера Лаурија, са 305.000 цитата, и већина од 100 најцитиранијих научника у свету, немају вредност која би их препоручила за Нобелову награду. Зато се научна открића не процењују само на основу цитирања, већ и класичним начином. О томе је писао „отац цитирања” Јуџин Гарфилд, који је 2011. године помоћу програма „HisCite” претражио цитирање три српска истраживача: Ивана Ђаје (фр. Giaja), Милутина Миланковића и потписника ових редова.

Иван Ђаја (1884–1957) се после докторирања на Сорбони вратио у Београд. Захваљујући открићима о терморегулацији и дубоком хлађењу животиња примљен је за члана Француске академије наука после смрти Александра Флеминга, који је открио пеницилин. Моје откриће – да мрежњача ока садржи ангиотензин конвертирајући ензим (АЦЕ) – истиче Ван Хаеринген у часопису„British Journal of Ophthalmology” 1996.

За разлику од кашњења цитирања радова Милутина Миланковића, већем од 20 година, радови друга два истраживача припадају уобичајеном типу цитирања. Једино је на четворогодишње кашњење цитирања публикација Ивана Ђаје утицао рат, а међународне санкције против СР Југославије можда су утицале на цитираност мојих радова.

Због очигледних проблема с бројем цитата, листе најцитиранијих научника нису најпоузданије мерило за процену научног открића. Зато се, кад је реч о доприносу научника, радо поставља питање: Које је његово најважније откриће?

Академик Рајко Игић,
Чикаго, Илиноис, САД