Уторак, 17.05.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Мама ја сам Немац и моја домовина је Немачка

Место где смо се родили не можемо да бирамо, као ни Бога коме се молимо. Али домовину можемо, јер домовина је оно место где смо кренули у школу, где смо видели прву симпатију, где смо ишли на прве излете и клупицу где си чекао друга да заједно идете у биоскоп…
Фото Пиксабеј

Прве речи које сам научила по доласку у Немачку биле су „es regnet“ што у преводу значи пада киша. Временом сам увидела да „es regnet” не ствара исти осећај као и  „il pleut” где киша нежно ромиња (по мом убеђењу), или „it`s raining” - где се чује како добује по прозорском капку.

„Es regnet” је заправо догађај чије се присуство осети у костима и пре него што почне а не завршава се са кишом, већ се његова хладноћа полако увија око чланака доносећи на неки чудан начин, ничим очекивани мир.

Временом је „es regent“ постала посебна категорија у мом животу, као придев или фраза коју бих додала некоме или нечему и тако нашла ону једну коцкицу која ми је све време фалила. Створио се мој нови појам којим бих једноставно себи објаснила то ново што полако али гласно гласно улази у мој живот.

(Пиксбеј)

И тај дан када је мој син, озбиљни једанаестогодишњак, ученик петог разреда немачке гимназије, дошао кући и са врата, сав срећан повикао: Мама, Фрау Бом је рекла да сам ја Немац и да је моја домовина Немачка“.

Е тај дан је био типичан „es regnet“ дан.

Фрау Бохм је већ више месеци, тачније од почетка школске године, практично била део наше породице. Свакога дана смо разговарали о њој, дискутовали о њеним изјавама, одлукама, оценама, методама, стилским фигурама, тестовима. Њена свеприсутност се огледала у томе што је мој син није напуштао ни за време викенда, одмора и празника. Иако је до тада нисам упознала, она је била ту.

Сабине Бом била је пред пензијом, тачније имала је још 2 године да ради. Сви су је хвалили као одличног професора, изврсног педагога, правог ДДР кадра кога више нема, њена реч се ценила а аргументи увек поштовали.

(Пиксбеј)

Када је пао Берлински зид имала је 31 годину. Дипломирала је у Лајпцигу немачку књижевност, а тај октобар био је њен најсрећнији у животу. Као прави романтичар (а то јој је и била тема за дипломски), од среће није могла да целе ноћи заспи.

Мислила је о томе како ће напокон сада моћи слободно да путује, да се креће, вози аутом, шета без рампи и контрола. Додуше летовања на Балатону и у Бугарској нису била лоша али је она хтела много више и боље. Хтела је оно о чему је маштала, хтела је сан.

Врло је брзо са музем успела да резервише хотеле у Минхену, Келну и Хамбургу. Хтели су да обиђу и уживо виде своју старо, нову домовину. У Минхену јој се чинило да умишља и да то једноставно не може бити истина, у Келну је постало очигледније, док у Хамбургу није експлодирало. Ти подругљиви погледи, дошаптавања и скривени кикоти, зурење где год да се појаве.

Најгоре је било претпоследње вечери у хотелу када су ушли у салу, сви су заћутали, док један дечачић није прекинуо тишину: „А зашто ова тета има овако чудну фризуру?

- Па сине то су Оси, они то тако воле!

Тај смех који се разлио салом био је као смртна пресуда за Фрау Бом. Зар то да дочека, она која је скоро целог Гетеовог Фауста напамет знала. Она која је у заносу сањала уједињење, она која је јако веровала у „Sturm und Drang ideale”?

(Пиксбеј)

Знала је да њихова одећа није по најновијој моди, било је очито, али се овоме није надала, одмах су се спаковали и од тада су се трудили да путују по иностранству а врло су ретко ишли  у „старе државе“.

За годину, две, променила је свој стил и фризуре и ципеле  и ташне али је остао онај горак укус. Штавише, још се појачао када је у школу где је радила стигао допис да сви запослени, ако желе да остану, морају да полажу још испита пред комисијом јер Запад није признавао источне дипломе. Није их  нимало уважавао. Чак ни њој која је на катедри за националну књижевност добила чисту десетку код чувеног професора Росенхејма. Какав безобразлук, мислила је, док је претурала по својим старим белешкама, спремајући се за испите, изнова и изнова.

Али, оно што је пре свега осећала била је туга, чиста и права, као река када је кренула није застала.

И мој син ме је нетремице гледао и опет повикао: „Ја сам Немац и ово је моја домовина, знаш ли ти то?”

Пре два дана је исто тако дошао из школе и са врата повикао: „Морам  да напишем за домаћи причу о мом хемадштаду. То је Јагодина, мораш да ми помогнеш!”

И писали смо заједно причу о Јагодини, о прецима, о историји, о ономе што смо знали да носимо у себи, о паркићу поред зграде, о једном лепом музеју, о црквици преко пута и о звоњави црквених звона која недостају.

- Па како сине сад Немац, не разумем, шта се десило, питам га.

Видиш, прочитао сам мој састав и Фрау Бом је рекла да је јако лепо и сликовито али да постоји једна фактичка грешка, а то је да сам требао да пишем и о Ајзенаху. И онда додала да место где смо се родили не можемо да бирамо као ни Бога коме се молимо, али да домовину можемо, јер домовина је оно место где смо кренули у школу и где смо видели прву симпатију, место где смо ишли на прве излете, и град у коме си седео на клупици и чекао друга да заједно идете у биоскоп.

(Пиксбеј)

Домовина је место које је део тебе као и ти ње, оно где су ти успомене и позната улица којом си стално ишао по хлеб. Можеш да имаш и две домовине и два града, само твоја, замисли које је то богатство!

Домовина је земља која те чува и штити, која те учи а коју ти поштујеш и својим радом правиш бољом и лепшом. Ти си део овога друштва исто као и онога из кога си дошао и оба града, обе земље и та два језика чине тебе оним што јеси а замисли тек шта сте те чека!

Човек се дефинише својим радом и поштовањем према друштву у коме живи и кога чини да буде боље и успешније. Твој град је Ајзнах јер ту одрасташ, ту си завршио основну школу, ту су ти сви другари, ту је твој свет.

„Видиш, мама, како је све то једноставно, не знам како то раније нисам видео,“ рекао је мој син онако искрено и наставио пут своје собе да распакује свој руксак.

Да заиста, помислила сам, најједноставније ствари су најлепше ствари. Одрасли само све искомпликују. Баш тада је почела да пада киша.

 

Катарина Димитријевић

 

 

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика  

 

 

Коментари72
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

miki
svojoj deci sam rekao da idu u školu da bi se opismenili i da su srbi iako su rodjeni i žive na zapadu. I tako i bi.
Gorica
Nasa deca su rodjena i odrasla u Belgiji. Kada pricaju srpski, imaju akcenat (govore cetiri jezika). U Srbiji ih zovu belgijanci sto njima tesko pada. Cerka kaze, "Mama, mi smo stranci u Srbiji i stranci u Belgiji". A ja joj odgovaram, "Duso, mi smo kod kuce u Srbiji i kod kuce u Belgiji". Kao sto je rekao Kosta Abrasevic - "Svet je nasa otadzbina".
Aleksandra
Ja sam odrasla na Kipru, imala sam cetiri godine kada se moja porodica doselila tamo iz Srbije. Cak smo I dobili kiparsko drzavljanstvo ali smo se uvek izjasnjavali da smo Srbi. Ja sam zivela po Evropi, I sad zivim u Spaniji i kazem da sam srpkinja. Mozda bi to trebala Gdja. Dimitrijevic da nauci svog sina.
Slobodan Dragic
Draga gospodjo Dimitrijević, odličan članak! Puno pozdrava iz Saksonije, Slobodan Dragić
nikola andric
''Jedana lasta ne cini prolece'' a jedan primer ne moze da se ''digne'' na opsti nivo.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.