Реченице да теку као планинска река

Кад се говори о књижевном превођењу, мора се рећи како је неопходно добро владање језиком с ког се преводи и, наравно, још боље познавање језика на који се преводи. Наравно, не смеју се заобићи ни образовање, свестраност и спремност да се призна како је све то ипак недовољно – знања никад довољно и оно се стално мора стицати и повезивати с већ наученим. То ће сваки преводилац ставити на прво, друго и треће место.

Међутим, додала бих како је за добро књижевно превођење потребно умеће. Узмимо два хирурга. Један ће солидно обавити захват и пацијент ће се потпуно опоравити, али велики вијугави ожиљак ће месецима упадати у очи. Други ће пак хирург оставити раван ожиљак који ће после неколико месеци готово сасвим избледети. То је оно чему добар преводилац мора да стреми: превод би требало да делује као да је писан на језику на који се преводи, без неравнина, кривудања, отеклина и упала. Свака реч мора да звучи природно, ниједна не сме да зашкрипи и реченице би требало да теку као планинска река.

Такво умеће се, наравно, стиче искуством. Међутим, темељ вештине је у тананом осећају који добри преводиоци имају и пре него што преведу прву страницу. Тај осећај за језик је тешко објаснити те се прибегава мистериозној фрази „оно нешто”, коју користимо и кад не умемо да објаснимо зашто неко плени појавом. Знам, испада да је превођење тајанствена, готово алхемичарска вештина, али мислим да то бар малим делом важи за сва занимања. Да бисмо били добри у било чему, потребно је управо „оно нешто”, што ће некоме са стране деловати несхватљиво па можда и као мађионичарски трик, оно нешто због чега смо изабрали да се бавимо баш тиме уместо нечим лакшим или боље плаћеним.

Још један чаробни састојак доброг превођења јесте љубав. То је усамљенички посао. Сатима не проговарате, изгубљени у свету који је неко измаштао. Живите с јунацима из књига неколико сати дневно и некако се саживите с њима. Немало пута сам плакала заједно с њима, а дешавало се и да се растужим због растанка кад завршим превод, питајући се како ли ће се снаћи у новим авантурама без мене, заборављени на полици међу другим књигама. Једна реченица постаје веома варљив појам јер може да се неприметно стопи са следећом и оном после ње... све док се ручак не угљенише на шпорету. А друга реченица се опире препакивању на други језик, крајеви штрче а средина је џомбаста, тако да у рвању с њом може да прође и читав сат. Наравно, истрајност и љубав побеђују препреке, баш као у бајкама.

И управо због те љубави мислим да роботи, програми и апликације никад неће моћи да преводе књижевност иако не сумњам да се добро сналазе с техничким текстовима и упутствима. Ако би успели да испрограмирају машине да осећају, онда би можда могле да се ухвате у коштац с књижевним превођењем. Али тад би покупиле и ружна људска осећања попут жеље за поробљавањем и истребљењем, тако да би нас претвориле у роботе или убиле па нам не би ни било важно ко и како преводи.

Преводитељка са српског на енглески и с енглеског на српски језик