Рудник у Србији, прерада руде у Либији

Недавно је јавност у нашој земљи изразила забринутост због планова да се отвори рудник литијума сматрајући да би дошло до загађења околине.

Имам предлог како би могао да се користи рудник литијума и бора, а да не буде загађења воде и земљишта. Непрерађена руда јадарит у контејнерима би се преко луке Бар одвозила до луке Сирт у Либији, а затим јужно од те луке у део пустиње Сирт, или још јужније, где би се вршила потребна технолошка прерада минерала јадарита за добијање литијума и бора, а јаловина би се мешала с песком и уз то и затрпавала песком. Прерада би се вршила или ближе мору, или на југу, где би се пронашла велика подземна језера (којих има у пустињи) како би се обезбедила вода потребна за технолошки процес. А надаље се зна шта треба радити.

Пошто ми није познат процентуални састав минерала литијума и бора у јаловини, претпостављам да се део те јаловине може машинско-технолошким процесом одвајати од руде, па би могао да остане у самим напуштеним тунелима и галеријама рудника. Тако би се у далекој будућности избегла знатнија тектонска померања.

Можда тренутно овај предлог изгледа нерентабилно због трошкова транспорта, иако би се еколошки трошкови знатно смањили, али после неког времена овакав подухват ће сигурно бити изводљив и исплатив. Исплатило би се и када би овај превоз био вршен комбинованим транспортним бродовима-цистернама, који би од Бара до Либије превозили руду, а у повратку довозили нафту и празне контејнере. (Неке западноевропске земље, као што су Француска, Велика Британија и Немачка, и данас увозе угаљ из Јужне Америке за своје термоелектране.) Мешавина јаловине и песка касније би могла да се искористи као погодно тло за пошумљавање тропским растињем, што је за Либију веома битно.

Божидар С. Радуловић,
дипл. инж. у пензији, Београд