Трећи посрнули човек

По обављеним неким обавезама, похитах кући да чујем најновије вести с украјинског фронта. Брине ме.

Ништа боље. Газде НАТО-а с безбедне раздаљине ударају медијима по Русији са свих страна. Проучавају токове догађаја, у потаји или јавно шаљу помоћ и подршку и припремају наредну стратегију. Украјинци збијају редове у одбрани, купују време док им пристигне очекивана помоћ од перспективних НАТО савезника. Народ је још у стресу и паници. Руске снаге бирају начине да се домогну циља – обарања старе владе и успостављања нове сарадње. Електронска и штампана јавна гласила кључају и од лажних и можда истинитих вести са свих страна: подршка или осуда. И како се освестити у овом бунилу посрнулог човека?

Високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност, како је „Политика” објавила 28. фебруара, изјављује: „Моћ не даје право. Никада није давала и никада неће давати”. Његово лично мишљење је величанствено, али једнострано и није у сазвучју с оним што се догодило и што се догађа само од 1990. до данас, да не идемо далеко у прошлост. Премного је људских живота уништено, премного патњи изазвано и премного порушено само на западном Балкану, на северу Африке и на Блиском истоку. Неко је силом приграбио право, силом поубијао, измасакрирао, порушио... И „победнички” се повукао, оставивши за собом потпуни неред и пустош, али користи окупиране изворе енергената и профита. То је производ НАТО-а са Сједињеним Америчким Државама. Ти исти произвођачи ратова сада економским ратом ударају у физичку препреку пред најездом ка истоку. Украјину су наместили за жртву коју ће бранити не толико због саме Украјине, већ ради рушења препреке ка истоку. Ко то у овоме не види бесправну силу која се крије иза наводне одбране туђих интереса? НАТО империја је зауздала коња у свом интересу и галопира ка стварању униполарног света – глобализација.

И просечно интелигентан, а добро обавештен човек, лако може уочити данашњи феномен: комунистичко-капиталистички систем настао у најмногољуднијој земљи света. САД и најмоћније државе ЕУ преселиле су своју индустрију у Кину, која има најбројнији потенцијал – радну снагу – свакако ради високих профита. Некад сиромашни, али и паметни, Кинези су освојили целокупне технологије, од најпрљавијих до најсофистициранијих информационих, масовно произведеном робом покрили светска тржишта и постали моћна привреда света. Има ли одговора питање: Кога је Кина угрозила, кад њени војници организовано нису ногом ступили ван територије Кине? Улаже и умножава капитал, ствара чуда по свету, до истраживања космоса. САД и ЕУ су се осетиле угроженим и кренуле с обуздавањем Кине разним неправедним блокадама и санкцијама, све до звецкања оружјем око њених граница. Зашто? Из зависти, пакости, страха, чега ли?

Моја генерација се сећа ТВ серије „Дуго топло лето” из шездесетих година протеклог века. Хитали смо с предавања, остављали све обавезе и окупљали се у студентским клубовима да видимо омиљени лик Бен Квика. Поред љубавне приче (Бена и Кларе), текла је и борба против пословних и других неправди које је трпео, али их и превазилазио и неутралисао, па се таквим победама у сали аплаудирало (рана, наивна телевизијска публика). То није била каубојска, него рурална, здрава Америка, далеко од ове данашње подмукле, императорске у спољној политици. Данас је таквом спољном политиком и оно добро што је подарила свету засењено ратовима, сукобима и несрећама донетим човечанству ради свог обиља и удобности. Њени сукоби и ратови имају врло сложену структуру, од заметања зле клице у глави иницијатора, преко организације фаза припреме, иницирања ратне каписле, до физичког остварења постављеног циља. Перфидно замаскирано, удружено с истомишљеним савезницима, потпуно покривено заузданим медијима, оперативно започето с локалним становништвом и финализовано својим ратним потенцијалима.

Горко је питање има ли томе краја, јер одговор, према збивањима, заудара на неизлечиву болест, ране, крв и сузе. На смрт. Можда би ваљало престати с походом на исток и увођењем човека и хуманости у треће посрнуће. Зар човечанству за наук нису била довољна два светска рата?

Миодраг Србљак,
Краљево