Београдски април

У главном граду Србије недавно је завршена традиционална манифестација „Дани Београда”, која се одржава од 16. до 19. априла. Датум почетка изабран је због тога што је 878. године баш на тај дан први пут у писаном документу поменуто словенско име нашег града – Београд. То је најстарији запис о његовом словенском имену, али је вероватно тако називан и много раније. Папа Јован Осми у посланици бугарском кнезу Борису, који примањем хришћанства добија име Михајло, тражи да се епископ београдски Сергије смени због порочног живота. У време слања овог дописа и Рим и Цариград су се борили за утицај на народе који су се доселили на Балкан. Београд је већ био седиште епископа, што значи да је био развијено насеље. У прилог му је ишао важан географски положај, као и данас. Тако је нестало име Сингидунум, које су му у 4. веку пре наше ере наденули Келти.

А 19. април изабран је за дан завршетка манифестације као датум на који је турски гувернер Али Риза паша градове Београд, Кладово, Смедерево и Шабац предао на управу и чување кнезу Михаилу на основу фермана султана Абдул Азиса. Приликом избора овог датума начињена је грешка јер није узето у обзир да је разлика између јулијанског и грегоријанског календара у 19. веку износила 12 дана, а не 13, као у 20. веку. Ова грешка поткрала се и на спомен-плочи постављеној 1967. године, на стогодишњицу овог догађаја, на улазу у Калемегдан, с десне стране. Тадашња власт очигледно није водила рачуна о разлици у календарима.

На улазу у Калемегдан 18. априла 1867. године била је подигнута трибина на којој је српски кнез од последњег турског заповедника Београда примио градске кључеве. Хроничари су забележили да је кнез Михаило био одевен „попут старих витезова из доба цара Душана, с огртачем од кадифе и великом јаком од самура, на ногама високе чизме с великим мамузама. О бедрима висила му је крива сабља позлаћена и искићена мноштвом драгог камења. Око 11 сати извршивши смотру српске војске кнез је узвикнуо:

– Здраво, јунаци!

– Од бога ти здравље, господару! – одговорише његови војници.”

За време овог свечаног чина свирале су војне музике наизменично маршеве, а затим је топовским салвама било поздрављено на бедемима Београдске тврђаве подизање српске заставе, која је сад стајала поред турске.

Светлана Брновић Митић,
историчар уметности