Била сам члан екипе Жака Кустоа

ВИШЕ ОД СПОРТА
Ако постоје морске нимфе онда је једна од њих Београђанка Божана Остојић. Она је по образовању економиста, а по опредељењу професионални ронилац са највишом титулом. Инструктор је Светске ронилачке федерације, а таквих има само седморо на свету!

Њена фирма „Калипсо груп” регистрована је за увоз и извоз свих врста производа, од опреме за купање до најскупљих јахти и бродова. У оквиру тог предузећа, које се налази у Београду, уз базене на Ташмајдану, ради школа за роњење и спортски клуб за подводни хокеј.

Од аматерских функција она је председник Ронилачког савеза Србије, члан је Извршног бироа Светске ронилачке федерације, члан је Председништва и председник Комисије за спорт и околину Олимпијског комитета Србије.

За назив своје фирме има прихватљива објашњења: „Калипсо је име брода Жака Кустоа, највећег светског истраживача мора и река, са којим сам радила последњих осам година његовог живота. Брод је назван по имену морске нимфе, која је, по грчкој легенди, била ћерка бога мора Посејдона. А пошто сам ја женско по рођењу, а заљубљеник у море по опредељењу, и моја фирма има одговарајуће име.”

Кад сте упознали Кустоа?

Било је то 1988. године. Кусто је са изнајмљеним бродом, мађарским ледоломцем, а не „Калипсом” који је остао на мору, у Француској, допловио у Београд. Снимао је и истраживао Дунав од извора до ушћа. И позвао ме, као светски познатог рониоца, да му будем на услузи док плове кроз Србију. Радила сам за његову екипу логистику, била сам асистент камермана, а припремала сам им и информације свих врста, од места где би требало снимати корито Дунава до положаја за ноћни одмор.

Како сте доживели тај сусрет?

За мене је то био сусрет са богом мора. Али, приређен ми је фактор изненађења. „Политика” је објавила вест да ће Кусто допловити у Београд. Сви ми у ронилачком клубу били смо узбуђени. Али, нисмо знали тачно време њиховог доласка у београдску луку где ми имамо ронилачки клуб. И једног дана врата клуба је отворио мени непознат човек. Замолио ме, на енглеском, да се послужи телефоном. Кад је завршио разговор, питао ме: „Да ли сте Ви Божана”. После потврдног одговора представио се: „Ја сам Џон Џексон, први камерман Жака Кустоа. Кусто жели да Вас упозна”. Била сам у шоку цео тај дан...   

Да ли се тај рад наставио?

Јесте. Спонтано. Кустоова жеља поклопила се са мојом. Предложио ми је да будем део његове екипе и ја сам истог тренутка на то пристала, јер сам о томе цео живот сањала. Али, нисам затворила своју фирму. Наставила сам, посредно и непосредно, да радим и све своје послове. На „Калипсу” сам, као једина жена, била у време свих акција и снимања, кад смо обилазили сва мора и то по више пута. То ми је било највеће животно и радно искуство. 

Какав је био човек?

Диван. Невероватан. Баш онакав какав би био сваки истраживач, пионир у било ком послу. Кусто је рођен је 1908. године У Француској, у околини Бордоа. Био је занесењак, заљубљен у море и у све што море крије; подводне реке, планине, клисуре, долине... Имао је разна занимања, али не и висока образовања. Био је пре свега светски путник. Званично је био капетан француске морнарице. Мислим да му је то била више титула, коју је временом добио, него школска спрема. Његова права професија била је снимање путописних филмова за холивудску продукцију. А лично је имао изузетно јак истраживачки и авантуристички дух. Брод, коме је дао име „Калипсо”, добио је од француске морнарице.

Шта сте снимали?

Подводни свет флоре и фауне, корале, шкољке... И све оно што нам се учинило занимљивим. Кусто је приближио море људима. Пре њега, за све људе света, подводни живот је био живот на „другој планети”. Он није био научник, али је у својој екипи имао велике експерте: биологе, археологе, геологе, лекаре, рониоце, као мене...

О чему је још бринуо?

И о чистоћи мора. Често је говорио како ће се будући ратови водити за чисту воду, а не за нафту. Борио се против загађења мора. Од својих почетака па до краја живота регистровао је велике промене на мору које је, како је умео да каже, „боловало због загађења”. Ишао је Кусто, борећи се против прљања мора, на све конгресе тог типа, од Токија до Рио де Жанеира, али је мало ко ову његову борбу прихватао озбиљно, посебно не они из индустрије.

Колико имате успеха са Вашим клубом?

Више него што се то очекује. Мој клуб за хокеј под водом је, по свим резултатима, трећи у Европи, од тридесет пријављених екипа. Тај спорт је физички веома захтеван. Има много тактике и стратегије. Екипа има десет играча. Шесторица су у води. Измене су летеће и увек могуће. Игра се на дах, паком, на дну базена, на дубини до четири метра. Оптимално дубина је до два и по метра. Играчи имају мале палице, због отпора воде. Гол је широк три метра и нема голмана. Димензије терена су зидови базена.

Шта је најважније у тој игри?

Пре свега, као и у свакој игри, брзина, снага и вештина. Врхунски играч остаје двадесетак секунди под водом, па изрони, удахне и враћа се у игру... Један Француз то чини овако: одбије од себе пак пет метара, па изађе на површину, удахне и стигне до пака пре ривала. Циљ је зато пливати што више горе–доле. Јер, ко дуже остаје под водом губи снагу. Наш тренер је Енглез који на два месеца долази у Београд.

А како се такмиче рониоци?

Пре свега у пливању са перајима који имају облик делфиновог репа. Плива се у базену на деоницама од 50 и 100 метара. Следећа дисциплина је брзинско роњење на 50, 100 и 400 дужних метара. На 50 метара се рони на један дах, а на 100 и 400 са боцама кисеоника. Тих 50 метара роним 19 секунди. А трећа дисциплина је подводна оријентација. То се дешава у отвореној води, у мору или језеру. Постављају се оријентири под водом које би такмичари требало да пронађу. Током свих ових година и не знам колико сам пута била најбољи ронилац државе. 

Шта је Ваш задатак у Олимпијском комитету?

Као председник комисије за спорт и околину, и наше и европске комисије, водим рачуна о еколошким стандардима кад се изграђују спортски објекти. Због очувања човекове околине важно је од којих се материјала граде спортски објекти. Бригу о очувању природе показали смо и прошле године кад је у Београду био Жак Рог, председник Међународног олимпијског комитета. Тада смо, у оквиру Европског олимпијског фестивала младих, у Парку пријатељства, у име екологије, посадили 51 платан. Ове младице платана, својим редоследом, чине Олимпијску алеју иза зграде бившег ЦК. Рог је био одушевљен том идејом.

А ко Вас је увео у свет јахти и луксузних бродова?

Живела сам седам година у Италији, у Анкони, са МарчеломМађијем, једним од најбољих бродоградитеља јахти на свету. Име његове фирме ИСА изговара се у свету јахти с великим поштовањем. Мађијева најкраћа јахта дуга је 37 метара, а најдужа 68. Учествовала сам у продаји његових јахти на свим сајмовима света. Тај посао и сад радим, али не само за Мађија већ и за све друге произвођаче јахти и луксузних бродова. На пример посебно добре јахте прави и мој пријатељ Немац Питер Лурсен, власник породичне компаније „Лурсен” чији бродови су само они преко 100 метара. Власник једног таквог брода је Рус Роман Абрамович. Упознала сам Абрамовича у Кану, на једном коктелу. Симпатичан је и врло опуштен човек. Причали смо о бродовима, мом раду са Кустоом...

Ко је од наших људи купац код Марчела?

Засад само Миодраг Костић. Његова јахта је једна од најлепших. Дуга је 50 метара. Права је палата на води. Кошта петнаест милиона евра. На нашим просторима нико није купио ни лепшу ни бољу јахту. Сви власници јахти тог типа имају капетана и морнаре. Има их и Костић, али верујем да ће он, зато што је спортски тип, и сам возити свој луксузни брод. Обожава брзину. Његови највернији „путници” су његово троје деце из брака са Маријаном, а ту је и једна прелепа девојка и мноштво његових пријатеља...

Да ли у тој трговини има и удварања?

Наравно. Редовно. Волим да флертујем. Тај суптилни однос ме приближава ситуацији. Али, не идем даље од флерта. То би у пословним односима била велика глупост. Ништа не бих добила, а много бих изгубила. Чувам своје достојанство. Има сасвим довољно лепих и паметних људи и ван бизниса.

Колика је провизија на продаји јахти?

Како кад. Све зависи и од продавца и од купца. Али, не би требало да буде мања од два, три одсто. Не жалим се...

Колико сте задовољни животом?

Веома. Али, не баш до краја, до усхићења. Увек тежим ка вишем и даљем. За мене нема стајања. Тај циљ ми даје нову психичку и физичку снагу. Самоуверена сам.

Мој основни став у свему је супердинамика.