Болна расцепканост међусобних односа

Од нашег специјалног извештача

Ријека ‒ Јесам ли болесна? Ја се осећам као нека неповратно покварена, сломљена, болесна особа ‒ речи су које је прексиноћ у препуној сали Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца у Ријеци казивала београдска глумица Хана Селимовић, тумачећи лик Еве у представи Атељеа 212 „64” ауторке Тене Штивичић, у режији Алисе Стојановић, која је својом сценском магијом освојила овдашњу неговану публику.

Вишеминутни аплауз, уз узвике „браво” и беле руже, који је одјекивао здањем ХНК-а најбоља је потврда да је ријечка публика са узвишеним емоцијама прихватила ову причу брачног пара у четрдесетим годинама: Ханине Еве и Данијела, којег тумачи Милош Тимотијевић. У глумачкој екипи били су и: Јелена Ђокић, Владица Милосављевић, Бранислав Зеремски, Иван Јевтовић, Владислав Михаиловић и Денис Мурић.

Огромно интересовање владало је у Ријеци за гостовање представе „64” у продукцији Атељеа 212. Организатори овогодишњег, 27. Фестивала малих сцена у Ријеци, у чијој такмичарској селекцији је играна ова представа, у овом случају направили су преседан, па су београдски глумци своју представу „64” извели на сцени Хрватског народног казалишта Ивана пл. Зајца. Велико интересовање било је и за представу „Мој муж” Румене Бужаровске, у режији Јоване Томић, Југословенског драмског позоришта, коју су младе глумице Сања Марковић и Јована Беловић две вечери заредом играле пред препуном салом Хрватског културног дома на Сушаку. Овогодишње фестивалско издање, уприличено после две године паузе, посвећено је његовом оснивачу глумцу Ненаду Шегвићу, уз учешће девет представа које је, рекло би се, објединила заједничка тема ‒ породица.

– Мислим да је занимљива инсценација драме „64” Тене Штивичић. Београдска представа постављена је минималистички, са глумцима у првом плану и проговара о занимљивим темама које се тичу свих – уверавала нас је уочи почетка округлог стола уприличеног поводом представе „64” Ким Цуцулић, актуелна селекторка „Марулићевих дана” у Сплиту, где је београдско читање овог дела Тене Штивичић освојило, поред осталог награду публике, са оценом 4,87. Награда им је уручена овде у Ријеци, а сама Ким Цуцулић открила нам је да већ трећи пут гледа београдску представу. Поред ње у публици приметили смо и Лоредану Гашпаровић, својеврсну хроничарку ријечког театарског миљеа, која каже:

– Могла бих да приметим, чак да сам одушевљена игром београдских глумаца. Најпре сам читала драмски текст „64”, а онда сам гледала загребачку представу за коју могу рећи да је добра. Ово читање ансамбла Атељеа 212 дало ми је оно што ми није успело дати загребачко извођење, а то је: животност која је везана и за тугу и за смех. Морам да похвалим редитељку Алису Стојановић и глумицу Хану Селимовић која је сјајна.

Протеклих дана у ријечку луку која се налази у близини ХНК стигао је и први крузер после две године „затишја” са 1.200 путника, што је био још један разлог за „фешту”, а што обећава, како мештани очекују, леп почетак предстојеће туристичке сезоне.

Драмски рукопис Тене Штивичић која потиче са хрватског поднебља, а која живи и ради у Шкотској, и те како је познат у Ријеци, али и у Београду. Њена најновија драма „64”, уједно је четврти комад који је нашао своје место на репертоару у Атељеу 212. Претходне три драме биле су: „Двије”, „Свици”, „Немреш побјећ од недјеље”, тако да је ово практично био, како је уочи саме премијере казивала за „Политику”, наставак сусрета који је почео пре двадесет година, као и наставак сарадње са Алисом Стојановић.

– Пратим рад Тене Штивичић јако дуго, не само драмско стваралаштво већ и њене колумне у часопису „Запослене”. Све теме које је у њима покривала годинама уназад су се сублимирале у комаду „64”, а тичу се притисака на саму жену, али и уопште на савремени пар – нагласила је Алиса Стојановић.

Драма „64” проговара о женама и мушкарцима, о деци и родитељима. Тена Штивичић, како је приметио театролог Бојан Муњин, заправо је хтела да проговори о савремености, о свету и друштву у којем живимо. Хана Селимовић, тумачећи лик Еве, на својим леђима изнела је гомилу ових проблема на искошеној сцени, што најбоље говори о чему се заправо ради. Бројни монолози говоре о болној расцепканости међусобних односа, односно серији крхотина које живимо, где се чујемо и не чујемо...

– Тена проговара о проблемима који се могу тицати појединачно свих нас. Мени је та лакоћа са којом се о њима проговара била посебно занимљива – нагласила је Хана Селимовић, док је

Милош Тимотијевић свог Данијела видео као човека који се не сналази у том свету...

Едита Карађоле Шегвић, уметничка управница Фестивала малих сцена у Ријеци, која ненаметљиво из прикрајка прати сва фестивалска дешавања, није крила радост што је својим суграђанима успела и овога пута да представи нове београдске сценске искораке, за које се овде увек тражи карта више.