Тешко је рећи: збогом!

ПСИХОЛОГИЈА 
Упркос свем душевном болу који изазива, због чега је неким људима толико тешко да се ослободе своје жалости?

У ироничном преокрету, ново истраживање показује да је могући кривац центар за задовољство у мозгу.

Када се суочи са смрћу вољене особе, већина људи дубоко пати неколико седмица или месеци, а затим постепено настави да живи. Мали постотак, међутим, губитак изнури; више нису у стању да наставе на исти начин доживљавајући, како то називају психолози, сложен вид жалости.

Снимање функционалном магнетном резонанцом (fMRI), које мери проток крви у разним деловима мозга, показује да жалост узнемирује подручја у вези са обрадом бола. Ни у једном истраживању до сада није, ипак, посматрано шта се у централном нервном систему дешава током сложеног облика испољавања жалости.

У новом научном чланку, објављеном у августом броју познатог часописа „Њуроимиџ”, истраживачи предвођени клиничким психологом Мери-Франсис О’Конор са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу посматрали су 23 жене којима су мајка или сестра преминуле од рака дојке у минулих пет година. На основу клиничке процене, поделили су их на учеснице које тешко подносе губитак и испитанице које то чине лакше.

Затим су им показали низ од 60 слика, при чему је фотографија непознате особе или преминуле вољене особе била у пару с речју која има везе са жалости (на пример, рак – cancer) или с речи која слично изгледа али је осећајно неутрална (на пример, ђумбир – ginger). Сврха речи била је да слике сродника учини свежим, иако су их жене саме већ неколико пута виделе.

Као што се очекивало, снимци начињени магнетном резонанцом показалу велику живост у областима мозга за обраду бола када би жене угледале фотографије својих сродника или речи које имају везе са жалошћу. Такав учинак се није јављао када би испитанице виделе неутралне речи или фотографије непознатих особа.

До изненађења је дошло када би учеснице у испитивању за које је установљено да тешко подносе губитак погледале слику рођака или реч која се доводи у везу са жалошћу: уз узнемирење у деловима мозга за обраду бола, код ових је жена уочена живахност у пределу везаном за задовољство и награду (nucleus accumbensu).

Налази би могли значити да се мозгови жена које се тешко мире с губитком вољене особе нису на одговарајући начин прилагодили чињеници да их више нема, претпоставља Мери-Франсис О’Конор. Када се људи за некога вежу, они извлаче задовољство из те везаности, па се средиште за задовољство и награду у мозгу укључује. А пошто је то подручје, такође, активно када се жене које тешко подносе губитак подсете успомене на својег покојног сродника, то би могло указивати да је им теже да прихвате смрт вољене особе него другима.

У најмању руку, каже Мери-Франсис О’Конор, научници можда сада имају клинички показатељ који им може помоћи у прављењу разлике између жене што тешко подносе губитак и жена што лакше излазе накрај с таквим исходом.

Џорџ Бонано, клинички психолог на Универзитету Колумбија који проучава жалост и душевну патњу, наглашава да ово истраживање даје путоказе за будућа трагања и боље начине за лечење сложених облика испољавања туге – можда лековима који циљају средиште за задовољтсво и награду. И уједно упозорава да се још много огледа мора обавити да би се на прави начин испитали механизми жалости јер је то, каже он, „један од најуобичајенијих догађаја с којима ћемо се морати носити, а ипак га веома мало разумемо”.