Среда, 06.07.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Тамо нисмо а овде нас нема

Код својих смо туђи, а овде код туђих нисмо своји. Добро владају језиком очева, али се све више саплићу о енглеске узречице. Акценти су већ погубљени. Трећа генерација је потпуно асимилирана и језички и на сваки други начин.
(Пиксабеј)

Упознао сам Милоша сасвим случајно како то бива са најбољим стварима у животу. Повремено дружење са њим током времена прерасло је у пријатељство. Милош није пуно причао. Увек је, попут тика, испред себе имао нешто за писање и нешто на чему се може записати. Једном сам га видео да се унезверио и у недостатку било какве подлоге за његове скице, нешто је журно нашарао на левој половини левог длана.

Слушао је шта се прича, гледао саговорнике у очи, а истовремено шарао по свему што је могло отрпети траг његовог црног, танког фломастера. После би ту скицу пажљиво савијао и трпао у џеп.

Сви могући производи, на ужој и широј производној бази од папира, од позајмљеног, минијатурног папирића за цигарете, подметача за чаше у летњим баштама, клубовима и ресторанима, салветама, рачунима, јеловницима, до сувог, светлосмеђег листа енглеског храста, преко пута Еспланаде. И увек исти мотиви: контуре неких делова грађевина, фризова, ниша, кровних ломова или прозорских симсова.

(Пиксабеј)

Милош је био архитекта. Радио је за локалног девелопера, који је одавно престао да гради локално. Од Голд Коуста до Бризбена, а често и до Твид Хедса и ниже, доле до Бајрон Беја, преко, у држави Нови Јужни Велс. По дану је градио за Билановића, а поподне и ноћу време је проводио са његовом кћерком Горданом, с којом је био у браку. И тако осам година, колико је прошло од како се уселио у лепу кућу у Соренту, добром делу Голд Коуста.

Шта нас је везало и какве су то биле нити пријатељства? Никада их нисмо мерили и тестирали им чврстоћу, издржљивост, отпорност на влагу, буђ, кварење, злобу. Заправо, не знам ни када је ни како почело наше дружење. Једино сам сигуран да је то било на некој од бројних забава, овде или у Бризбену, не сећам се више.

Морао је бити петак вече или је било неко црвено слово у календару.

Милош је седео преко пута мене. Допао ми се као саговорник, јер ни једну реч није проговорио. Као ни ја. Понестало му је папира за скице, а мени идеја за приче. Трећи светски рат, ништа ново.

(Пиксабеј)

Рекох му да би било боље да сам остао у свом дворишту и да сам се извалио поред базена уз свог мачка Оскара. На то је он ђипио, и као Џон Вејн пиштољем потегао мобилни да ми покаже слику његовог мачка Феликса. А ја сам Милош, рече.

- Драго ми је, а ја сам...

- Знам рече, једино нисам знао за Оскара. Сад ми је посебно драго што смо се упознали.

За суседним столом, занимљиво и друштво и теме. Стева, Сарајлија био је у друштву необичних саговорника. Причали су о животу досељеника у Аустралију. О одраслима који се асимилирају у ново друштво са њиховом вољом и о деци која то чине мимо своје воље, а пуно лакше и безболније него одрасли. О првој генерацији досељеника која се батрга и сваки час окреће ка земљи одакле су дошли.

Друга генерација се увелико етаблирала и само понекад, више из навике, а ретко из потребе, окрене мисли и упери прстом на мапу бивше домовине. А тада крену да навиру мисли и притиска сан: Тамо нисмо, а овде нас нема.

(Пиксабеј)

Код својих смо туђи, а овде код туђих нисмо своји. Добро владају језиком својих очева, али се све више саплићу о енглеске узречице, а акценти су већ добро погубљени.

Трећа генерација је потпуно асимилирана и језички и на сваки други начин. Готово, крај приче о емигрантима. Стева заврши ту причу без осуде и горчине, жаљења и емоција.

И сви су знали да у својој породичној вертикали, овде у Аустралији имају и другу и трећу генерацију. Инжењер Латиновић, је мислио о своје две унуке и њиховом путу, на коме ће отрести његов породични пртљаг и растерећени обзирима хемисфера и меридијана наставити даље.

Лазар Ковачић, Голд Коуст Аустралија 

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика

 

Коментари9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Idi begaj
vratite se samo ako cete imati od cega stabilno da zivite i svakako ako imate gde u Srbiji da stanujete,svoj dom. u Srbiji je lepo ali ne smete zavisiti ni od koga vec biti obezbedjeni sa stalnim dohotkom a u protivnom radite bas protiv sebe ako se vratite u Srbiju.
DjoleP
Srećem mnogo izbeglica iz 90-tih, bez mački, koji se lepo druže sa svojim zemljacima, pričaju medjusobno i znaju "gde su" i dokle će ostati. A kada im više nije dobro - natrag u zavičaj. Nesrećni su oni koji ne znaju "gde su" ni kad žive u "svom selu". Moj prilog večitoj temi iz Melburna...uz sve pohvale za stil i lepe rečenice.
Aleksandar
Vrlo lepo sroceno...pozdrav iz Rusije.
Venera
Da bi se neko vratio, mora cela njegova porodica da bude saglasna u toj ideji, želji nameri. A to je naravno, teško, u slučaju kada već prva generacija ima decu koja imaju svoje društvo, čak i suludo i nehumano. A ovi što likuju nad "bogatstvom" onih koji su otišli, cinično ih prozivajući licemerima, najbolje da ne komentarišu složenost ovog društvenog fenomena koja treba da se doživi da bi se naslutila.
Dragan Pik-lon
Cudno,pored svoje vile,bazena i macka Oskara vi niste ni tamo ni amo?Moj deda je govorio koga nema bez njega se moze.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.