Тамо нисмо а овде нас нема

Упознао сам Милоша сасвим случајно како то бива са најбољим стварима у животу. Повремено дружење са њим током времена прерасло је у пријатељство. Милош није пуно причао. Увек је, попут тика, испред себе имао нешто за писање и нешто на чему се може записати. Једном сам га видео да се унезверио и у недостатку било какве подлоге за његове скице, нешто је журно нашарао на левој половини левог длана.

Слушао је шта се прича, гледао саговорнике у очи, а истовремено шарао по свему што је могло отрпети траг његовог црног, танког фломастера. После би ту скицу пажљиво савијао и трпао у џеп.

Сви могући производи, на ужој и широј производној бази од папира, од позајмљеног, минијатурног папирића за цигарете, подметача за чаше у летњим баштама, клубовима и ресторанима, салветама, рачунима, јеловницима, до сувог, светлосмеђег листа енглеског храста, преко пута Еспланаде. И увек исти мотиви: контуре неких делова грађевина, фризова, ниша, кровних ломова или прозорских симсова.

Милош је био архитекта. Радио је за локалног девелопера, који је одавно престао да гради локално. Од Голд Коуста до Бризбена, а често и до Твид Хедса и ниже, доле до Бајрон Беја, преко, у држави Нови Јужни Велс. По дану је градио за Билановића, а поподне и ноћу време је проводио са његовом кћерком Горданом, с којом је био у браку. И тако осам година, колико је прошло од како се уселио у лепу кућу у Соренту, добром делу Голд Коуста.

Шта нас је везало и какве су то биле нити пријатељства? Никада их нисмо мерили и тестирали им чврстоћу, издржљивост, отпорност на влагу, буђ, кварење, злобу. Заправо, не знам ни када је ни како почело наше дружење. Једино сам сигуран да је то било на некој од бројних забава, овде или у Бризбену, не сећам се више.

Морао је бити петак вече или је било неко црвено слово у календару.

Милош је седео преко пута мене. Допао ми се као саговорник, јер ни једну реч није проговорио. Као ни ја. Понестало му је папира за скице, а мени идеја за приче. Трећи светски рат, ништа ново.

Рекох му да би било боље да сам остао у свом дворишту и да сам се извалио поред базена уз свог мачка Оскара. На то је он ђипио, и као Џон Вејн пиштољем потегао мобилни да ми покаже слику његовог мачка Феликса. А ја сам Милош, рече.

- Драго ми је, а ја сам...

- Знам рече, једино нисам знао за Оскара. Сад ми је посебно драго што смо се упознали.

За суседним столом, занимљиво и друштво и теме. Стева, Сарајлија био је у друштву необичних саговорника. Причали су о животу досељеника у Аустралију. О одраслима који се асимилирају у ново друштво са њиховом вољом и о деци која то чине мимо своје воље, а пуно лакше и безболније него одрасли. О првој генерацији досељеника која се батрга и сваки час окреће ка земљи одакле су дошли.

Друга генерација се увелико етаблирала и само понекад, више из навике, а ретко из потребе, окрене мисли и упери прстом на мапу бивше домовине. А тада крену да навиру мисли и притиска сан: Тамо нисмо, а овде нас нема.

Код својих смо туђи, а овде код туђих нисмо своји. Добро владају језиком својих очева, али се све више саплићу о енглеске узречице, а акценти су већ добро погубљени.

Трећа генерација је потпуно асимилирана и језички и на сваки други начин. Готово, крај приче о емигрантима. Стева заврши ту причу без осуде и горчине, жаљења и емоција.

И сви су знали да у својој породичној вертикали, овде у Аустралији имају и другу и трећу генерацију. Инжењер Латиновић, је мислио о своје две унуке и њиховом путу, на коме ће отрести његов породични пртљаг и растерећени обзирима хемисфера и меридијана наставити даље.

Лазар Ковачић, Голд Коуст Аустралија 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика