Неуморна у борби за добру архитектуру

Доајенка српске архитектуре и суоснивачица Женског архитектонског друштва (ЖАД), Љиљана Бакић преминула је у Београду, оставивши иза себе богат опус. Од њених многобројних пројеката и изведених објеката, урађених у сарадњи са супругом Драгољубом или самостално, преко великог броја критичких и активистичких текстова, увек се залагала за бољу архитектуру, за етику и разум у струци, за напредак архитектуре и друштва у целини, саопштило је Женско архитектонско друштво.

Заједно са супругом Драгољубом Бакићем, такође архитектом, оставила је трагове по свету и у овој земљи. У Београду је пројектовала Спортски центар „Пионир”, Вишњичку бању, а у иностранству Конгресни центар са Хотелом „Шератон” у Харареу, затим Регионални центар за обуку Плавих шлемова. Пројектовала је у Кувајту, Дубаију, Софији, Варшави, на Викторијанским водопадима, у Каракасу…

Вишњичка бања је насеље у коме је са супругом Драгољубом Бакићем компоновала живот од урбанистичке концепције до сваке стамбене јединице. Према њеним речима, то насеље је заиста отворило једну, првенствено са социолошког аспекта, нову страницу у станоградњи Београда. Како је сама причала, они су осећали да морају да спасу ексклузивну локацију од насртаја масовне стамбене изградње, па су предложили да 20 одсто од укупно предвиђених 1.600 станова буду породичне куће у низу и добили потребну сагласност.

– У то време су се породичне куће градиле искључиво за генерале и моћнике, наравно „друштвеним средствима”, а у Вишњичкој бањи су први пут у социјалистичком Београду стамбене задруге, то јест задругари могли да дођу до породичне куће. Тада је почела монструозна афера поводом тих кућа „у интересу радничке класе” и у име „социјалистичког морала” коју је штампа усијавала до чудовишних размера, уз подршку врха државе – испричала је својевремено Љиљана Бакић и додала да су њима као пројектантима тог насеља многи давали подршку, на пример Мића Поповић и Душко Радовић. Поповић је рекао да је Вишњичка бања нешто најлепше што Београд има, а Радовић је писао тадашњим властодршцима да не могу „да ведре и облаче Београдом као Хитлер из нашег сокака”.

Љиљана Бакић је рођена 22. јануара 1939. године у Београду. Упоредо са класичном гимназијом похађала је и музичку школу „Мокрањац”, клавирски одсек, а њен отац је свој плац у ексклузивном крају Београда, намењен пре рата за изградњу нове породичне куће, продао да би јој купио клавир. Већ је била виђена за Музичку академију, али се у последњем тренутку ипак определила за архитектуру.

Дипломирала је у јуну 1962. године и убрзо почела да ради. Већ 1965. године са супругом одлази у Кувајт на годину дана а своје искуство у овој земљи назвала је „празником струке”. Потом је радила као водећи пројектант у „Енергопројекту”. Један од њених важних подухвата је свакако и књига „Анатомија Б&Б архитектуре”, објављена 2012, у којој је описала своју и Драгољубову богату каријеру, и то не само кроз пројекте већ и кроз разне животне, политичке, економске и друге околности. Добитница је бројних награда.

Била је неуморна у борби за добру архитектуру. Сматрала је да се делиријум тременс овог друштва по природи ствари чита и у архитектури коју емитује и да би атрибути – кич, сурогат, шлингерај, уместо архитектуре, био комплимент за ововременску масовну „архитектонску хиперпродукцију, али је исто тако указивала да и у таквој ситуацији имамо талентоване архитекте који су „пали с неба”, без заслуга друштвеног амбијента.

Сматрала је да су грађевине ментална слика окружења и да негован град значи много више него запуштен а пребукиран велелепним грађевинама.

– Нажалост, показујемо ко смо пре свега кроз страховит немар који испољавамо према томе што имамо. Све што је изграђено, изложено је невероватном запуштању и девастацији. То је одраз одређеног менталитета, људског фактора који може да живи било како – говорила је.