Мондријанове вертикале и хоризонтале

Желим да се истини приближим највише што је могуће и стога апстрахујем све док не стигнем до фундаменталног квалитета објеката, једна је од мисли коју је иза себе оставио велики Пит Мондријан (1872–1944), а која се може пронаћи у његовој писаној заоставштини и која нам и на прво читање даје могућност да наслутимо природу његовог ликовног проседеа због којег је до данас остао једна од најважнијих личности сликарства 20. века. Ове године обележава се 150 година од његовог рођења, као и век од појављивања дела „Композиција са плавом, жутом, црвеном, црном и сивом”. Реч је о слици која је, према оцени критике, представљала прекретницу у погледу трансформације његовог стила од фигуративног до апстрактног и геометризованог, утичући тако и на даљи развој сликарства и уметности (архитектура, дизајн) уопште, и која има посебно место на сталној поставци Стеделијк музеја у Амстердаму.

Страни медији, међу њима и Би-Би-Си, ових дана подсећају на детаље који прате живот и уметнички развој овог Холанђанина, не само сликара већ и теоретичара уметности, једног од пионира апстракције, суоснивача групе „Де Стијл”, утемељивача неопластицизма и члана Холандског теозофског друштва. Тако можемо да прочитамо шта о поменутој слици мисле неки од оних који се проучавањем Мондријановог дела баве. Један од њих је и Морис Руменс, научни истраживач из Стеделијк музеја. Како он каже, слика је једно од најважнијих дела колекције ове куће, којом је постало јасно да репрезентације реалних објеката и употреба перспективе, виђени у Мондријановим раним пејзажима и кубистичком периоду, нису за њега више довољно модерни већ да се окренуо чистој апстракцији како би се позабавио нечим амбициознијим и мање опипљивијим – елементарним и универзалним квалитетима космоса.

„Вертикалне и хоризонталне линије су изрази две супротстављене силе. Оне постоје свуда и доминантне су у свему; ’живот’ је сачињен од њиховог међусобног реципроцитета”, објаснио је Мондријан у једном есеју из 1937, говорећи о својој визији уметности и живота коју преноси на платно.

У име овогодишњег сећања на Мондријана, имајући у виду две поменуте годишњице, у току су и две изложбе, наводи такође Би-Би-Си, које на два различита начина дочаравају магију његовог стваралаштва.

У швајцарској Фондацији „Бејелер” у Рихену (у близини Базела), до 9. октобра траје поставка под називом „Мондријанова еволуција” и на њој се може на пригодан начин испратити разлика у његовом приступу из раног и каснијег, зрелог периода, почев од радова на које су утицали холандски пејзажи из периода касног 19. века, али и симболизам и кубизам, па до отпочињања серије чистих апстрактних представа у којима су биле присутне једино линије и боје, сведена палета оних примарних.

„Минимализам је незамислив без Мондријана, он је био један од првих који је то заиста урадио, окренуо се тоталној апстракцији... Ако модерно доживљавате као нешто што раскида са свим традицијама и дефинише све ново, онда су Мондријанове слике из двадесетих година веома, веома модерне”, коментар је Улфа Кистера, кустоса овог излагачког подухвата.

„Мондријан у покрету” назив је изложбе која до 25. септембра траје у Уметничком музеју у Ден Хагу – кући која чува чак више од 300 његових дела, а што, како стоји на сајту музеја, представља уједно и највећу колекцију његових радова на свету. Први пут су сви они могли бити виђени одједном 2017, на великој ретроспективи, а овога пута кустоси су се одлучили за то да се позабаве Мондријановим инспиративним везама са колегама уметницима и пријатељима и да испитају улогу коју је музика имала у његовом битисању, како приватном тако и уметничком, али и његов утицај на ствараоце који су дошли после њега.

„Мондријан је могао да чује неопластицизам, да га одигра и да га визуелизује. Све његове слике из периода неопластицизма су изузетно музикалне. Био је и врло харизматичан... Имао је смисао за хумор, уживао је да се дружи. Волео је жене и оне су волеле њега”, рекао је Каро Вербек, кустос овог музеја.

Тејт музеј износи и низ занимљивости које су у вези са Мондријаном, неке познате, неке мање познате. Тако се може прочитати и то да су његова дела, мада у основи неспорно изузетно једноставно постављена, настајала месецима будући да је препознатљиве праве линије наносио слободним потезом руком никад их не мерећи лењиром, док је боје сам мешао, избегавајући да их користи директно из тубе.