Девети септембар

Да, заиста је то било давно, гледајући одавде са њујоршке периферије, заиста је било давно, слике Београда полако бледе, тамо су сада неки нови клинци који пуне странице дневних листова на Интернету, моја генерација се тотално повукла или пак изумире. Да ли су за то крива сва ратна превирања, несрећни стицаји околности.. али заиста је тако, моји пријатељи и рођаци покушавају речима сакрити бол и мучнину коју су оставиле све ове године, али из разговора бива јасно да не треба много да би се дошло до правог одговора.

Искрено, нисам ни у сну помишљао да ћу се одвојити од Београда целих 20 година, од мог тадашњег Београда, центра свих европских збивања, расадника културне баштине, спортских догађаја, Меке за провод и уживање....како је то било лепо у моје време! Новим генерацијама је исто тако лепо али на тотално различит начин, што је доказ да време чини своје.

Мени су се догодиле лепе ствари и овде - рођење сина је окренуло мој живот заувек, у бризи о њему, да му обезбедим што боље школско образовање, прошле су године, и сада он одлази у тај увек прелепи Београд и враћа се усхићен.

„Тата ја опет идем догодине у Београд, тамо ме чекају другари, Ада, Копаоник, море“... и ипак сам срећан, јер преко њега један део мене наставља да посећује Београд и диви му се.

Морам признати да се помало и плашим сусрета са Београдом, све је то нешто ново и за мене несвакидашње. Београд на кога сам навикао више не постоји, требаће ми времена да осетим сву лепоту живљења у граду коју не поседује нико на свету, који је јединствен и непоновољив.
Верујем да је велика казна бити слободан човек а не појавити се у Београду. Зато, у ма каквом изобиљу се живело унутрашњи нагони су већи, мирис београдске калдрме, мирис паркова, ресторана... позив је који се не одбија, или је то пак нагон остарелог Пса да ипак сконча тамо где је и поникао.

Па и за тај задњи уздах Београд је право место!