Цвијићев предео сликан чајем

Универзитетски професор и академик Јован Цвијић (1865–1927), спада у ону малу групу наших научника који су у своја дела уносили речи и реченице које су на нивоу књижевности која се радо чита, памти и цитира. Био је изванредан познавалац готово свих особености природе Србије и Балканског полуострва, као и ту настањеног становништва у насељима различитих типова, функција и величина. Инспирација му никада није недостајала. Лепота природе и особености људи с којима се сретао на бројним теренским истраживањима побуђивали су у њему научника песничке изражајности, што је више пута доказао у делима непролазне научне вредности, штампаним у Србији и иностранству.

Велики део својих природњачких и антропогеографских истраживања Јован Цвијић је посветио Шумадији, простору који је у историји Србије одиграо значајну улогу. Шумадија, с центром на Руднику, по Јовану Цвијићу, јесте главна природна тврђава Србије. „Онај ко је невичан овом намрсканом, скривеном и густом шумом покривеном земљишту, није се смео у њега упуштати. И то је један од разлога што су овде поникла оба српска устанка у почетку 19. века… одакле су потицали покрети, којима је била тежња да се ограничи самовлашће владара и у њој је као кристал јасна државна и шира народна мисао.”

Из историје, Јован Цвијић лако прелази на географију, посебно на приказ климе Шумадије, за коју констатује да је у складу с рељефом, пространим воћњацима и сеоским насељима разбијеног типа, али другачија од климе Србије. „Шумадијска клима се разликује од климе суседних области Централне Европе. Изузев северног дела, остали део ове области, нарочито на западу Мораве, одликује се већом количином атмосферских талога, који су распоређени на сва годишња доба. Високе летње температуре су често разблажене после киша и пљускова. Нарочито је карактеристична за шумадијску климу дуга јесен, која се често продужава, после кратких влажних и хладних периода, до месеца децембра; блага и влажна јесења клима врло је повољна за земљорадњу и воћарство. Та готово мека јесења клима у потпуној је хармонији са великим земљишним таласима и са дугачким и благим линијама терена, које се губе далеко на хоризонту. Као потопљен у млаке и лаке магле и чај, шумадијски предео, затворено-плавог тона, добија у јесен изглед развучен и нејасан, без оштрих линија: облици земљишта као да на ивицама ишчезну и губе се у сивкастој магли. Али у почетку и на крају зиме, каткад још и у јесен, дува хладна и сува, често ледено хладна кошава, огромном силином, са ударима на махове, више дана, чак једну, две и три седмице, доноси ведрину, сувоту и хладноћу.”

Ако је Цвијићев опис климе Шумадије инспирисао књижевника Милорда Павића да напише роман „Предео сликан чајем”, то је један од доказа вредности Цвијићевог стваралаштва, књижевног и приповедачког надахнућа, на које су, поред осталих, указивали историчар уметности академик Војислав Ђурић, филозоф и германиста Перо Слијепчевић, романиста академик Никша Стипчевић, универзитетски професор Милорад Васовић, један од најбољих познавалаца стваралаштва Јована Цвијића, и други.

Стеван М. Станковић,
професор