Поезија нам показује колико је важан појединац

Нова збирка поезије Радмиле Лазић „Хулим и потписујем”, у издању „Вукотић медије”, бунтовна је као и досадашње, али оно ново што доноси јесте додатна доза непомирљивости у односу на плачни поетски тон, доконе ствараоце који наричу над сопственом и судбином света, хуманисте којима људски живот ништа не значи. Када каже да хули, ова песникиња наликује на оне ствараоце нових вредности који ни пред претњом инквизицијске ломаче неће одустати од својих уверења. То значи – не пристајем на ваш суд и на ваше вредности, на њих хулим, а својих се идеала држим.

„Зато, без литанија!/ Без пренемагања и жалопојки./ Доста беше умирања/ Без смртног исхода/ Међ нашом врстом,/ Од прастарих времена/ До дигиталне ере”, каже један стих песме по којој је названа збирка. Радмила Лазић је и феминисткиња и антиратна активисткиња, добитница је најважнијих песничких награда и носилац је признања за врхунски допринос култури Републике Србије. Њену поезију на енглески је превео Чарлс Симић. Ауторка је и три антологије поезије, а прошле године је у Шпанији објавила антологију српске савремене женске поезије. 

Да ли ваш песнички субјект, и када пориче своју веру у поезију, у речи, у живот, у ствари за свим тим жуди још више?

Дивно и тачно је рекао Роберт Фрост да је песник у сталној љубавној свађи са светом. Потписујем. Друкчије не умем. Не умем да певам „ни о чему” што је интенција неких песника. Имам потребу да демистификујем предмете и појаве, да „разодевам” табуе и стереотипе, и све оно што ме се тиче. Не либим се хуљења непочинстава којa нас окружују. Чак и хуљења на поезију када је немушта и не назива ствари правим именом. Ова књига је настала добрим делом губитком вере у поезију, у њену неделотворност да мења свет. Моја расправа са њом истовремено је расправа са стварношћу коју живимо на глобалном и локалном нивоу. Цивилизација је у агонији, захваљујући небризи према природи, али и небризи човека према човеку, појединцу. Поезија нам показује колико је важан појединац, она је бранитељка индивидуалног живота, сведочи о њему. Историја, идеологија, политике и друге тлапње, баве се колективитетом. Докле год су у фокусу територије и етницитети, нема ту среће, само страдања.

Ово је поезија суочавања. Међутим, шта је за песника још болније од тога?

И задовољство може бити врста бола, да парафразирам Ничеа. Но, суочавање је обично отрежњујуће, ако се суочавамо сами са собом. Али суочавати се са нечим на шта не можете да утичете је кудикамо болније. То је борба с ветрењачама. Зато је поезија важна, као последња утеха нашем постојању.

Не знате да пишете млаке, помирљиве, њу ејџ стихове, кроз ваше речи прште критика, бунт и сарказам. Како у њима пролазе мушки шовинисти, злостављачи, империјалисти, песници у пензији...?

То је тачно, не умем да пишем химне и оде. То остављам удворицама, каријеристима, песницима-службеницима сваког „царства”. Мој хабитус, а тиме и поетички кредо је друкчијег састава. Интересују ме неуралгичне тачке људског битисања. Разодевам моћ, сваку силу и присилу, неке од актера сте навели. Песник у пензији је ту из других разлога. Та песма је помало и на мој рачун, ако постоји аутосарказам. Хтела сам да кажем да песници и песникиње у ствари нису никада у пензији. И када су формално у пензији они то суштински нису. Пише се докле год се дише.

Поезија је женског рода. Како и даље опстаје у патријархату?

Свака врста конзервативизма је одувек штетила уметности. За песнике је то погубно, јер остају изван свог времена, заробљени у митовима прошлости не виде данашње проблеме човека. Каже се да митове стварају мушкарци, а да их жене руше. Што се и те како примећује на нашој песничкој сцени. Жене су данас носиоци свега прогресивног у друштву, зато их треба ућуткати. Реафирмишући такозване традиционалне вредности, односно конзервативизам, друштво иде у регресију. Залагање за очување породичних вредности је само параван за промовисање ауторитарности унутар породице. За озакоњено тлачења жена, које осим потчињавања нема другу перспективу, јер им следи казна у виду шамара, метка или ножа патер фамилијаса. Фемицид је управо резултат патријархалних породичних односа, ничег другог.

Да ли је сатира најподеснија када се замишљају животи појединих прозних писаца, мужеви књижевница, жене познатих аутора... сав тај шаролики свет?

Апсолутно. Сатира је лековита. Њен хумор јесте горак попут пелина, али ако промени агрегатно стање може и те како да развесели. Хумор, иронија, а нарочито аутоиронија и сарказам, сматрају се „преступима” у песничкој уметности, мењају перспективу, што је и циљ. Ваљда их зато има тако мало у српској поезији. Српски песници су смртно озбиљна бића. Они се држе високих, узвишених тема, а не „тривијалне” стварности, као ми песникиње.

Плачете ли или се смејете док пишете, или чините обоје у исто време?

Смејем се, а плакала бих, има тако нека песма. Више не могу да плачем. Исплакала сам дату ми количину суза. А сада тихујем, што би рекли богобојажљиви.