Лебдеће цитаделе новог света

ЧАРИ ЊУЈОРКА

Oд нашег дописника
Нови њујоршки небодери ушли су у ретрофазу. Најскупље су оне вишеспратнице које су грађене по угледу  на вертикалне цитаделе подигнуте између два светска рата. Једна од њих је Централ парк вест број петнаест. У њу ће се ових дана уселити први станари, међу њима Дензел Вошингтон, Стинг, телевизијски продуцент Норман Лир, један прослављени бејзбол играч, али и многи други моћници.

Нови апартмански солитер заузима цео блок између Централ парк веста, Бродвеја, Шездесет прве и Шездесет друге улице, у њему је двеста педесет трособних станова са по четири купатила, много гипсаних радова, високих таваница и прозора који се отварају "нормално", као врата… Можда је баш због предратног ретросјаја (улазни хол је у блиставом мермеру, постоје посебне просторије за винске подруме, шофере и кућне помоћнице) и конзервативне архитектуре, ова грађевина коју је пројектовао Роберт Стерн, достигла рекордну цену. Пентхаус на врху продао се за 45 милиона долара.

Још се 1950. у есеју објављеном у недељнику "Њујоркер" Луис Мамфорд чудио што амерички милијардери обожавају да "се муче" у слабо проветреним, мрачним, лоше пројектованим небодерима на Менхетну само да би се о њима причало да су имућни и привилеговани. Тај мазохизам повећавао се после Другог светског рата. Спратност је била све већа, а таванице све ниже, док грађевинари нису одлучили да се приклоне декадентном сјају из прошлих времена. Али, каква је судбина њујоршке архитектуре ако јој је предратна елеганција узор, а на месту где су биле куле близнакиње још увек зјапи празан паклени простор?

Крај књижаре

Ако хоћете да будете глобални, морате говорити енглески, мада се на  најглобалнијем острву на свету говори две стотине језика, а шпански одзвања Менхетном баш на сваком кораку. Ипак Libreria Lektorum, књижара која је пола века продавала латино-литературу, на шпанском језику, угошћавала познате латиноамеричке писце, у којој се ћаскало о књижевности, заувек се затвара. Нема начина да се нешто што физички постоји, као што је била ова продавница на Четрнаестој улици у Гринич Вилиџу, где си сатима могао да претражујеш полице до таванице, замени виртуелном, онлајн наруџбином, како ће одсад књижара радити.

Хуан Пабло Дебесис, који је ту радио тридесет година, често се дизао у четири ујутру како би прочитао нове књиге пристигле из Латинске Америке и посаветовао најбоље муштерије шта вреди купити. Професори су ту долазили да се одлуче шта да убаце у своје курсеве. На књижевне вечери долазили су писци Изабел Аљенде, Хорхе Волпи, Томас Елој Мартинес… Чак је и Антонио Бандерас волео да наврати у Вилиџ, да пазари понеко штиво на свом матерњем језику. Али, у Америци нису преживеле ни друге веће књижаре.

А у Њујорку се и даље говори шпанглески. На шпанском се чисте улице, продају хамбургери, односи смеће, чувају деца и старци, изводе грађевински радови… Данас је много добрих "америчких" писаца који своју литературу пишу на овом хибридном језику, описујући живот имиграната.

Париз на Медисону

Кафе "Карлајл", ноћни клуб на Медисону, напротив, поново је отворен са рестаурисаним и освеженим муралима Марсела Вертеса и Лудвига Бемелмана, за које се каже да су, као "најбоља ресторанска уметност", "Њујорчанима дефинисали француски дух". Вертес је у Њујорк дошао одмах после рата и радио је свуда по Менхетну, а кафе "Карлајл" је осликао, како се пореди, у стилу париског Мулен Ружа. У овај клуб који већ педесет година окупира део хотела "Карлајл" на Медисону волео је да наврати Вуди Ален са својим кларинетом. Хотел Карлајл, иначе, ни по чему не личи на Париз. До такмичења са Паризом и Лондоном Њујорчанима је посебно стало, било да је реч о моди, било о уметничким галеријама, о ноћном животу или довођењу најпознатијих диригената, глумаца, редитеља.

Брајант парк је посебна културна оаза, на хоризонтали, два минута од узаврелог Тајмс сквера и оивичена Њујоршком јавном библиотеком. Има неке посебне симболике, што ова зелена утопија, на коју је постављено две хиљаде покретних столица, полази баш од скромне табле на углу Шесте авеније и четрдесете улице која обележава ћошак Николе Тесле. Када је лепо време, а сунце је пријатно ових јесењих дана, на зеленој пољани Брајант парка скупи се и по пет хиљада људи. Неки су просјаци, неки су бизнисмени, неки опет уметници, писци, сликари… Парк је у исто време повезан и издвојен од целог лудачког света. Чудна је и особена опуштеност њујоршког света у парку Брајант. Да се таква површна дружења дешавају у неком од великих градова Старог света, она би већ имала своју историјску тежину и актуелну филозофију. Чини се да у Брајант парку нико од своје доколице или рада, игре или разбибриге, не жели да направи ништа више од онога што се ту стварно дешава – предах разноврсне људскости у великом затутњалом граду, без трунке ароганције. Како је то постигнуто на бесплатној хоризонтали, међу вертикалама метрополе које достижу небеске висине и буквално и фигуративно у доларима, то се не да одгонетнути. Сем ако се све уопшти и само каже да су то чари те сочне јабуке новог света који, неоптерећен силама гравитације тла, лебди као неухватљиви људски живот.