Визионарске скулптуре Олге Јеврић

Ретроспективу одржану 2012. спремали смо у заједничком задовољству са Олгом и сећам се финих подешавања у самом простору и њених интервенција. Oва нова изложба додатан је изазов и велика одговорност, прво јер она сада није више са нама, а друго, реч је о нашем покушају да се она осмисли тако да би се њој допала, а да опет буде и различита од поставке од пре десет година. Неминовно, размишљали смо пуно о Олги. Ја сам је чак и сањао, искрен је у разговору за наш лист Дејан Вучетић, виши кустос Куће легата, а уочи вечерашњег отварања изложбе посвећене Олги Јеврић (1922–2014), планираног за 19.00 часова у Галерији Српске академије наука и уметности. Управо је Вучетић, који је са нашом великом вајарком блиско сарађивао и добро је познавао, заједно са колегиницом Жаклином Марковић, вишим кустосом из САНУ, аутор ове поставке, којом се обележава сто година од рођења уметнице.

Опус Олге Јеврић спада у врхунске домете наше и европске модерне уметности друге половине 20. века, а њене визионарске скулптуре су новим материјалима, апстрактном формом и специфичним ликовним језиком трасирале ново поглавље југословенског вајарства, истовремено остајући јединствена појава на нашем поднебљу. Публици ће овим излагачким подухватом, названим „Олга Јеврић – Композиција и структура”, бити представљена њена дела из два легата: један припада САНУ, а други је део Куће легата, оба сачињена од радова која је сама ауторка педантно одабрала, при чему се мора истаћи и да је збирка коју је уметница завештала САНУ, добила 2015. статус културног добра од националног значаја.

За оне који њено стваралаштво добро познају, биће то леп, добродошао подсетник на једну од наших незаобилазних вајарки, док ће за оне који се са њом тек упознају то бити један богат, нови свет њених скулптура малих формата и оних средњих и великих, монументалнијих – више од пет деценија плодоносног стваралаштва биће представљено са више од двеста дела која укључују све значајне циклусе и појединачне радове. Од Предлога за споменике (1951–1965), који су први смели искорак националне скулптуре изван фигурације ка апстракцији, све до последњих радова у којима су главна преокупација ауторке тактилна својства материјала. Изложена дела су представљена хронолошки уз акцентовање циклуса, односно „породица”, како их је ауторка и називала, у жељи да се приближи и јасније сагледа развојни ток скулпторалне мисли, препознају утврђене законитости грађења дела и оформљени, препознатљиви језик форме.

Двоје аутора поставке сматрају да би и сама Олга Јеврић одобрила њихову идеју која није подразумевала класичну ретроспективу са великим бројем радова позајмљених из других институција, између осталог и због недостатка простора који би такав избор морао да заузме, већ је на делу приступ који је омаж њој али који уједно изражава и велику захвалност спрам чињенице да је своје радове у тако великом броју оставила на старање академији и Кући легата. Обоје истичу и неколико дела која нису у склопу две збирке а која ће сада бити пред посетиоцима изнимно и ексклузивно.

– Успели смо да обезбедимо љубазношћу Музеја савремене уметности Војводине портрет Олге Јанчић, који је Олга Јеврић урадила 1953, он је недавно откупљен и томе се врло радујемо. А добили смо и неколико портрета из Центра за ликовну и примењену уметност Тера (Terra) у Кикинди, као и из приватних збирки. Пред публиком ће бити у мултимедијалној форми и избор уметничких фотографија које је Олга стварала годинама – објашњавају Дејан Вучетић и Жаклина Марковић.

Током трајања изложбе биће приказан и филм „Скулптура у свету предмета и пејзажа – Олга Јеврић” (сценарио академик Љубомир Симовић и Марко Караџић, режија Марко Караџић).

Олга Јеврић је рођена у Београду где је завршила одсек за клавир Музичке академије 1946, а затим и вајарски одсек на Академији ликовних уметности 1948. у класи професора Сретена Стојановића, где и магистрира 1949. Њена прва самостална изложба под називом „Просторне композиције” у Галерији УЛУС-а у Београду из 1957. представљала је једну од најзначајнијих изложби на простору тадашње Југославије. Овом изложбом она је на један смео начин увела новине у скулпторалном изразу окретањем ка апстрактној форми, уз иновативну употребу нестандардних материјала (фериоксида, гвоздених шипки и цемента). Излаже на Бијеналу у Венецији 1958, када њен рад бива запажен од стране еминентних европских ликовних критичара. Убрзо су уследила излагања у Торину, Лондону, Падови и другим градовима (Загребу, Ријеци, Атини, Паризу, Риму, Бриселу, Берлину, Хелсинкију, Бечу, Москви, Кобленцу...). Четири велике ретроспективне изложбе, које су се одржале у Београду, донеле су уметници значајне награде за стваралаштво: Музеј савремене уметности 1981, Галерија СКЦ 1988, Галерија САНУ 2001. и већ поменута у Кући легата 2012. За дописног члана САНУ изабрана је 1974, а 1983. постаје прва и једина жена вајар редовни члан САНУ. Мишел Сефор ју је уврстио у своје две публикације: „Скулптура двадесетог века” (1959) и „Речник модерне скулптуре” (1960) и њена дела налазе се у значајним светским уметничким колекцијама, попут збирке Музеја Израела у Јерусалиму, Националне галерије у Берлину и „Тејт модерн” у Лондону.