Vizionarske skulpture Olge Jevrić

Retrospektivu održanu 2012. spremali smo u zajedničkom zadovoljstvu sa Olgom i sećam se finih podešavanja u samom prostoru i njenih intervencija. Ova nova izložba dodatan je izazov i velika odgovornost, prvo jer ona sada nije više sa nama, a drugo, reč je o našem pokušaju da se ona osmisli tako da bi se njoj dopala, a da opet bude i različita od postavke od pre deset godina. Neminovno, razmišljali smo puno o Olgi. Ja sam je čak i sanjao, iskren je u razgovoru za naš list Dejan Vučetić, viši kustos Kuće legata, a uoči večerašnjeg otvaranja izložbe posvećene Olgi Jevrić (1922–2014), planiranog za 19.00 časova u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Upravo je Vučetić, koji je sa našom velikom vajarkom blisko sarađivao i dobro je poznavao, zajedno sa koleginicom Žaklinom Marković, višim kustosom iz SANU, autor ove postavke, kojom se obeležava sto godina od rođenja umetnice.

Opus Olge Jevrić spada u vrhunske domete naše i evropske moderne umetnosti druge polovine 20. veka, a njene vizionarske skulpture su novim materijalima, apstraktnom formom i specifičnim likovnim jezikom trasirale novo poglavlje jugoslovenskog vajarstva, istovremeno ostajući jedinstvena pojava na našem podneblju. Publici će ovim izlagačkim poduhvatom, nazvanim „Olga Jevrić – Kompozicija i struktura”, biti predstavljena njena dela iz dva legata: jedan pripada SANU, a drugi je deo Kuće legata, oba sačinjena od radova koja je sama autorka pedantno odabrala, pri čemu se mora istaći i da je zbirka koju je umetnica zaveštala SANU, dobila 2015. status kulturnog dobra od nacionalnog značaja.

Za one koji njeno stvaralaštvo dobro poznaju, biće to lep, dobrodošao podsetnik na jednu od naših nezaobilaznih vajarki, dok će za one koji se sa njom tek upoznaju to biti jedan bogat, novi svet njenih skulptura malih formata i onih srednjih i velikih, monumentalnijih – više od pet decenija plodonosnog stvaralaštva biće predstavljeno sa više od dvesta dela koja uključuju sve značajne cikluse i pojedinačne radove. Od Predloga za spomenike (1951–1965), koji su prvi smeli iskorak nacionalne skulpture izvan figuracije ka apstrakciji, sve do poslednjih radova u kojima su glavna preokupacija autorke taktilna svojstva materijala. Izložena dela su predstavljena hronološki uz akcentovanje ciklusa, odnosno „porodica”, kako ih je autorka i nazivala, u želji da se približi i jasnije sagleda razvojni tok skulptoralne misli, prepoznaju utvrđene zakonitosti građenja dela i oformljeni, prepoznatljivi jezik forme.

Dvoje autora postavke smatraju da bi i sama Olga Jevrić odobrila njihovu ideju koja nije podrazumevala klasičnu retrospektivu sa velikim brojem radova pozajmljenih iz drugih institucija, između ostalog i zbog nedostatka prostora koji bi takav izbor morao da zauzme, već je na delu pristup koji je omaž njoj ali koji ujedno izražava i veliku zahvalnost spram činjenice da je svoje radove u tako velikom broju ostavila na staranje akademiji i Kući legata. Oboje ističu i nekoliko dela koja nisu u sklopu dve zbirke a koja će sada biti pred posetiocima iznimno i ekskluzivno.

– Uspeli smo da obezbedimo ljubaznošću Muzeja savremene umetnosti Vojvodine portret Olge Jančić, koji je Olga Jevrić uradila 1953, on je nedavno otkupljen i tome se vrlo radujemo. A dobili smo i nekoliko portreta iz Centra za likovnu i primenjenu umetnost Tera (Terra) u Kikindi, kao i iz privatnih zbirki. Pred publikom će biti u multimedijalnoj formi i izbor umetničkih fotografija koje je Olga stvarala godinama – objašnjavaju Dejan Vučetić i Žaklina Marković.

Tokom trajanja izložbe biće prikazan i film „Skulptura u svetu predmeta i pejzaža – Olga Jevrić” (scenario akademik Ljubomir Simović i Marko Karadžić, režija Marko Karadžić).

Olga Jevrić je rođena u Beogradu gde je završila odsek za klavir Muzičke akademije 1946, a zatim i vajarski odsek na Akademiji likovnih umetnosti 1948. u klasi profesora Sretena Stojanovića, gde i magistrira 1949. Njena prva samostalna izložba pod nazivom „Prostorne kompozicije” u Galeriji ULUS-a u Beogradu iz 1957. predstavljala je jednu od najznačajnijih izložbi na prostoru tadašnje Jugoslavije. Ovom izložbom ona je na jedan smeo način uvela novine u skulptoralnom izrazu okretanjem ka apstraktnoj formi, uz inovativnu upotrebu nestandardnih materijala (ferioksida, gvozdenih šipki i cementa). Izlaže na Bijenalu u Veneciji 1958, kada njen rad biva zapažen od strane eminentnih evropskih likovnih kritičara. Ubrzo su usledila izlaganja u Torinu, Londonu, Padovi i drugim gradovima (Zagrebu, Rijeci, Atini, Parizu, Rimu, Briselu, Berlinu, Helsinkiju, Beču, Moskvi, Koblencu...). Četiri velike retrospektivne izložbe, koje su se održale u Beogradu, donele su umetnici značajne nagrade za stvaralaštvo: Muzej savremene umetnosti 1981, Galerija SKC 1988, Galerija SANU 2001. i već pomenuta u Kući legata 2012. Za dopisnog člana SANU izabrana je 1974, a 1983. postaje prva i jedina žena vajar redovni član SANU. Mišel Sefor ju je uvrstio u svoje dve publikacije: „Skulptura dvadesetog veka” (1959) i „Rečnik moderne skulpture” (1960) i njena dela nalaze se u značajnim svetskim umetničkim kolekcijama, poput zbirke Muzeja Izraela u Jerusalimu, Nacionalne galerije u Berlinu i „Tejt modern” u Londonu.