У локалном и глобалном двоумљу

Ретроспективна изложба Мрђана Бајића отворена је у Музеју савремене уметности у Београду већ две недеље. Иако је уметник изјавио да није једноставно имати изложбу у овој институцији после Марине Абрамовић, Владимира Величковића и Ервина Вурма, чињеница је да је ова поставка већ на самом почетку привукла велики број посетилаца. Изложба започиње напољу, у Парку скулптура, где су изложене скулптуре-објекти „Bring Me Back” и „Бранденбуршка капија”. Од 168 дела која чине изложбу, чији су кустоси Александра Мирчић и Мирослав Карић, 15 је потпуно нових, наменски рађених. Велики број изложених радова никада није виђен у Београду.

Мрђан Бајић је од 2021. године  дописни члан Српске академије наука и уметности.

Занимљиво је да је ваша ретроспектива у Музеју савремене уметности у Београду (МСУБ) заправо прва самостална изложба у некој београдској институцији после излагања у Салону МСУБ 1988. То звучи невероватно јер сте ви као уметник стално присутни, али шта нам то говори?

То је напросто чињеница. Током дугог периода, посебно деведесетих, али и касније, било ми је много комотније да излажем самостално у београдским просторима као што је то био ЦЗКД, или са асоцијацијама уметника, или још касније у приватним галеријама – него у званичним државним галеријама. Самосталне изложбе су, сматрам, за визуелне уметнике, пунктови пуне контроле садржаја и што се тиче материјала који показујете, и што се тиче успостављања дугорочних заједничких интереса са излагачким просторима, и што се тиче потпуне самосталности око поставке и захтева према квалитету простора. То ми дакле говори да многим званичним институцијама још увек недостаје достојанственијег третирања захтева и интереса уметника. То ми такође говори да у том пољу имам мањак толеранције према одсуству професионалне страсти.

Изложба се зoве „Непоуздани приповедач”. Да ли је у основи овог назива преиспитивање чињенице да данас, у времену постистине, заправо нема поузданости и где се она изгубила? Има ли нечега или некога у кога се можемо поуздати?

Тај назив дошао је током једног ручка с поузданим пријатељима (захвалан), а одлично је повезао неколико поља. Најпре је подвукао наративни карактер скулптура, што јесте била новина, још од осамдесетих, а остало је карактеристично и данас. Друго, с обзиром на то да имам много исказа о локалној и глобалној историји и појавама – овај назив подвлачи – да ипак немам никакве везе са аналитичарима и стратезима који наоколо пропагирају своје „поуздане истине”. Моји радови, надам се, производ су збуњености пред светом, а нису неке квазитеорије завере. Треће најважније: с обзиром на то да је ова заједница већину времена које памтим провела у једноумљу, а сада ево нас у двоумљу, и локалном и глобалном, у коме је на појединцу само да одабере којој од хегемоних и ауторитарних група припада и да слободно престане да размишља и самостално вреднује. Нема сиво. Нема релативизовања. Нема смеха и спрдње. Иначе си издајник. Мото изложбе је баш на супротној страни. Гледајте и не тражите неког у кога се можете поуздати јер тај неко сте ви. Дакле: да – можемо се поуздати у сопствено критичко разматрање где год нас оно одвело ако имамо енергије да бранимо своје просудбе. Ух, ово је и мало патетично. Добро непоуздано патетично.

Сеобе, 1990. (Фото: Бојана Јањић / МСУБ)

На изложби су показани ваши рани, студентски, радови излагани у Дому омладине, у СКЦ… Како данас на њих гледате и шта се од те почетне поетике задржало у вашем стваралаштву?

Мајски стуб из 1982/83, који је за изложбу стигао из Тибингена, из колекције Ингрид и Жике Дацића први је рад којим изложба заправо креће. У њему читам: наратив, јаку визуелност; нестабилност; комбинације: готовог предмета, непрерађених индустријских облика и тактилних материјала – с траговима ручне израде; геометризацију помешану са фигуралним елементима. Тако бих описао и данашње радове. Само су теме и егзекуција бруталније.

Прекретнички рад на прелазу осамдесетих у деведесете је рад „Сеобе”, објекат напуњен личним стварима с упаљеним црвеним светлом… Колико се и касније кроз ваш рад провлачи испитивање феномена миграција?

Свет је препун људи који се селе. Вољно или невољно. Свет је препун људи измешаних националних и локалних идентитета. Због великог протока информација, који је управо тада почињао, и наше меморије су једним делом нахрањене глобално једнообразним елементима. Када сам се после неколико премештања по Паризу сусрео с редукованом количином личних предмета и књига, који су довољни да омогуће функционисање и идентитет, помислио сам да је то мало брдо ствари заправо скулптура. Портрет. Еталон који чини да свако може да замишља која је то сасвим нужна, а минимална количина ствари која му је заиста неопходна.

Занимљив сегмент ваше изложбе су детаљи о изгубљеним или никад реализованим радовима. Испричајте нам причу о „два срца” и који су још интересантни узроци нестанка неких радова…

Скулптура „Срца”, из 1996, најважнији је рад који сам урадио деведесетих. Рецимо двадесетак кубних метара, углавном гвожђа. Огромна. Рад је продат 1998. године са изложбе у Монаку, наследници чувене породице Пастор, која је кажу била власник великог дела некретнина у Монаку, а свакако нам је био потребан за изложбу у Музеју савремене уметности, да буде први пут показан у Београду. Сва писма који су кустоси слали у Монако власници остајала су без одговора. На крају прича се склопила на начин да сам посебно ја, који сам деценијама замишљао како та скулптура живи много боље него ја – неки спокојни живот у климатизованом холу с погледом на Медитеран, остао запањен. Несрећа станује свуда: госпођа Пастор је изгубила ћерку, а онда се и син тешко разболео. После једне посете болници неко је из сачмаре, без милости, убио госпођу Пастор и њеног возача. Национална полицијска истрага. Мистериозна криминална афера. На крају не толико мистериозна. Зет, Пољак, наручио је убиство у покушају да се домогне наследства.

Пуни емпатије успели смо да нађемо нови контакт сина, који се опоравио, и сада је конзул Монака у Њујорку. Стигао је штур одговор секретарице: скулптура је оштећена и не може бити позајмљена. На понуду да скулптуру оштећену ипак преузмемо, изложимо, а касније потпуно рестаурирану вратимо, стигао је одговор: немогуће, скулптура је бачена. И ето бахатости нове епохе: кад ти се мало поквари машина за веш, колико год си је скупо платио, бациш је и лепо купиш нову. Пакао није само тамо где је ватра. На изложби је и читав низ прича које говоре о невероватним судбинама појединих радова, који су бацани, изгубљени, затурени или изгорели. Одсутни комади такође причају о нашој различитости. Нећете наћи неког савременог швајцарског уметника чија је серија важних радова горела и бацана.

Познат је ваш пројекат Југомузеј, фића је такође омиљени митолошки објекат. Најчешће се чује да је у Југославији било боље него данас, ако ништа друго, мирније, спокојније... Да ли и ви припадате том корпусу мишљења?

Југомузеј је заправо препун преиспитивања, критике и спрдње. И бола додуше. Али ја нисам југоносталгичар у сентименталном смислу речи, и просто разумем да се историја не понавља у буквалном смислу, и да земље, која је убијена, а у којој сам рођен и живео још увек више од пола мог живота – нема – нити ће је бити. И уопште је не идеализујем. Али ја сам некако као Италијан у Америци. Поштује Америку. Искрено воли Америку, пева химну. Све. Али он је светоназором спакован као Италијан. Дакле нисам југоносталгичан, ја сам напросто и Југословен, пореклом, светоназором, поимањем језика, људи, завичајности и културних кодова. То више није популарно. Па шта. Када ме је једном Јан Фабр питао да му наведем једног важног скулптора из Србије као из топа рекао сам: Мештровић. На шта ће он, Белгијанац, као из топа: па Мештровић је из Хрватске. Ето и Белгијанци су то научили. Ја нисам. Мени је Мештровић и даље из неке моје земље.

Преиспитујете и локалну и глобалну историју. Како је настао споменик споменицима?

Што се с већом страшћу тирани уздижу и споменици подижу, исти их с већом страшћу и руше, онда када се одљубе. Данашња судбина света је велика и не увек жељена повезаност која нам је пред очима. Када гледате снимке рушења споменика, Стаљину, генералу Лију, краљици Викторији или Леополду Другом, који је осакатио пола Конга, или Садаму, разумете наравно да се то и вас тиче, да сте и сами сведок таквих истих локалних процеса и политичко-историјских манипулација – који и те како испоручују животне рачуне и баш вама, а и обичним грађанима: и оним који су клицали и онима који нису. Мислио сам да тај узбудљиви замрзнути тренутак лома, обрушавања, базиран на цитатима конкретних постамената, може да има и сазнајну и пластичку узбудљивост. Скулптура као залеђени пад чији почетак нисте видели, а чији крај не можете дочекати.

Један од новијих радова је и космонаут с једном руком и античка статуа с једном ногом… Шта је спојиво у овом „неспојивом”?

Покушавао сам једном да објасним необјашњиво: Какве везе има Гагарин са Аристотелом? Нисам објаснио јер немам ваљану аргументацију. Ипак, остао је мали цртеж у свесци са идејама, који је постао већи цртеж, па мала скица. Пошто у уметности апсурд има исту снагу као и ваљана аргументација: творевина се показала визуелно робусно – мада сам додао стегу као безбедносну копчу – та два елемента плутају успешно у заједничком неразумевању. Зато је ваљда скулпторски језик, такође, могуће и отворено сазнајно поље. Да је спојиво, не би се звало неспојиво.

У име „постковид фантазије”, начинили сте аутопортрет са 13 глава – од неолита, преко Пикаса до смајлија... Како сте „баратали” тим разним скулпторским језицима, шта је било најизазовније?

Током коме изазване ковидом 19, уверио сам се да су умишљене визије и умишљени идентитети – једнако стварни као и они реални. Отуда аутопортрет са 13 глава. Пошто сам претерано скулпторски оријентисан – а с обзиром на вишегодишње проучавање везе између морфологије главе и сазнајног потенцијала времена из кога долазе – портрети које сам вајао постајали би део мог искуства па су могли бити и део мог замишљеног тела. Портрети не као естетске конфигурације, него као скраћено разумевања света и времена у коме су настали – а које траје и одржава се кроз оно што у њима и кроз њих и данас видимо. Било је изврсно вајати рецимо као Ђакомети. У покушају бити Ђакомети. У његовој париској фондацији видео сам једном кратки филм, у коме он симултано, са обе руке, паралелно ваја леву и десну половину портрета и објашњава како види форме лица. И тако око сваког од 13 комада – различити приступи и покушаји да умислим визију света, која излази из обликовне логике одабраних појединаца или епохе.

Споменик Зорану Ђинђићу и даље чека своје место. Како се осећате у вези са тим случајем?

И даље, и насупрот изложености оноликом презиру са свих страна, осећам као да је ауторски тим са сарадницима урадио колосалан пројекат. Сасвим лично: то је вероватно најкомпликованија и најбоља скулптура коју сам икада урадио. Толико сам, наиме, од свег срца могао и умео. Али, наравно, не ради се само о томе да ли је то добра скулптура – већ и да ли ће се она приљубити уз емотивне реакције грађана једном када буде постављена и када фантастични звучни волумен такође проради. Скулптура за сада стоји готова у дворишту фабрике „Еxing” и чека да се њено место на Студентском тргу приреди. Сама изложба, завршава се и зато у ишчекивању, једним цртежом-студијом пројекта. Разматрали смо и могућност да скулптура буде привремено приказана током трајања изложбе испред музеја. На крају нисмо мислили да је то добра идеја. Најпре плашећи се да скулптура ту и не остане – а она мора бити на прометном јавном месту како би, надам се, обављала своју катарзичну функцију. А затим и пре свега: Ђинђићев споменик много је већа ствар од једне изложбе. Та скулптура има претежак задатак да обележи живот и крај једног српског великана, колосално даровитог човека, али не само то него да обележи и генерацијски крах тек само започете еманципаторске епохе коју је он покренуо, а која се његовим насилним убиством, пред нашим очима, урушила.