Када ће асфалт стићи и у наш сокак

Председник Србије нагласио је недавно да се ради на путевима, јер они значе напредак и поручио да ће становницима Рашког и Моравичког округа новим путевима стићи и нове инвестиције и бољи живот.

Напиши, Лепа, замоле ме с времена на време мештани мог родног места Ново Село (код Лознице), можда нас се сети неко „горе”, па нам асфалтира сокак, није то нека велика инвестиција за ову државу, „раздаљина” (дужина) овог нашег сеоског пута из доба Османлија... Да и ми кренемо у бољи живот, бар мало лакши за сељака.

Памтим тај сокак јер је ограда домаћинства у којем сам се родила, „саставни део” тог „пута”. Две су куће са улице (џаде) на почетку сокака, с обе стране по једна, следи у продужетку с десне стране сокака још једно домаћинство, преко пруге можда још пар кућа. То би био „урбани” део, па су нам доделили и назив „улице”. Зове се Пољска. Није држава Пољска имала неке заслуге па да су га надлежни „крстили” тим именом. Јок, асоцијација је на њиве – поља, оранице – за пролазак до њих углавном служи тај наш сокак од пре сто и кусур година.

Сад је тај сокак, сем за пролазак до својих кућа житеља неколицине домаћинстава и власника имања, њива (поља), постао и „пут спаса” за мигранте. Ауто-превозници у бесним лимузинама довезу их однекле ту, до уласка у тај наш сокак, истоваре их и показују рукама – „правац Дрина”, пешке…

Памтим сокак као макадам, дотрајао, па рупчаге, прашину, буку... Онда понеко од сељана који имају „високу”, односно тешку механизацију – пољопривредне машине за обраду својих њива (поља) – наспе по коју приколицу шљунка, док се поново све то не иситни и поново створи прашина.

Није то, кажу мештани које овај путељак „качи”, до неких милиона које нема ова држава, да се за сто и кусур година није нико сетио да нам га асфалтира.

Којег је реда тај наш сокак, „пут у бољу будућност” (округа тог и тог), ко је надлежан да нам га упристоји – не знају моји сељани. Веле да је реч о немару надлежних који не виде и такве „ситнице”, јер не може ресорни министар за путеве, или народни посланик за тај крај (ако се потрефи да га којом срећом имамо) у сваки кутак Србије завирити и проценити приоритете. Не иду они пешке, возом или обичним неким „стојадином” из којег би можда и приметили такав путељак. Све то ми које овај сокак „спотиче” разумемо.

Кад се повремено „зачепи” пут на релацији Лозница–Шабац (део пута Лешница – Ново Село), онда наш сокак служи као онај „резервни вентил” на експресу да сва возила кроз њега, около поред пруге, из зачепљења, односно застоја, изађу на главни пут према Шапцу.

Видели моји земљаци да понекад у „Политици”, у рубрици Међу нама, осване неки текст који је написала „Лепа Марина из Новог Села”. Виде ме с лаптопом ових дана у мом дворишту поред тог сокака, па веле: „Напиши, Лепа, можда нам се посрећи.”

Ето, написала сам.

Лепосава Петровић,
Ново Село код Лознице