Среда, 08.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
НЕ САМО О ПОСЛУ: ИГОР ГОЈКОВИЋ

Кајмакчалан отргнуо од заборава

После десет година стрпљивог истраживања београдски новинар и публициста реконструисао је једну од најзначајнијих, а запостављених битака у српској историји и о њој написао прву књигу
Српска артиљерија на Кајмакчалану (Фото Ристо Шуковић)

Игор Гојковић, новинар и публициста, обишао је и Америку и Русију, али срце му се везало за једну планину на Балкану и давну битку коју је истраживао више од десет година. Реч је о бици на Кајмакчалану, једној од најважнијих у српској историји, после Косовске, Колубарске и Церске.

И после напорног рада, копања по архивама, пењања по планинским котама, доживео је да књига угледа светлост дана. На недавној промоцији књига „Битка на Кајмакчалану, септембар 1916. године” оцењена je као капитално дело наше историографије. Битка је трајала двадесет два дана, од 12. септембра до 3. октобра 2016. године. Била је то прва победа српске војске после албанске голготе.

Гојковић се сећа да је на Кајмакчалан први пут свратио када је са супругом пошао у Грчку на одмор. Обишао је Крф, Зејтинлик у Солуну и желео је да види још једну знаменитост. До највише коте на 2.520 метара није било лако стићи, последњих петсто метара успона савлађује се ходањем, ногу пред ногу, због стрмог успона. Време је било прохладно и мењало се из минута у минут. Сем неколико штурих информација с интернета значајније изворе није нашао, нико није написао књигу, ни публикацију.

Први поход на планину

Онда се сетио потпоручника с Кајмакчалана, касније чувеног новинара Станислава Кракова који је 1931. године описао свој поновни сусрет с планином на којој је рањен: „Синтеза наших победа, наших жртава, наше снаге и славе, Кајмакчалан је ишчезао у забораву година као у својим јесењим маглама.”

– Kада сам то прочитао, схватио сам да ни тадашње генерације, а не само ове данашње, ништа подробније нису знале о тој чувеној бици. О њој су постојале једна мала студија између два рата и кратка поглавља у каснијим књигама о Солунском фронту. Нешто се у мени покренуло и подстакло ме да заувек отргнем од заборава ову легендарну епопеју српске војске – каже Гојковић.

Сећа се и почетка свог истраживања, првог изласка на планину с грчке стране. Није могао да пронађе све српске положаје који су га занимали. Савремене карте, чак и оне детаљне топографске из доба ЈНА нису биле од користи, јер су Грци још двадесетих година прошлог века хеленизовали све српске и турске топониме, а поједине измешали и преместили на друге тачке.

(Фото лична архива)

Срећом много му је помогао наш Војногеографски институт, па му је свако следеће пењање отварало нове видике, а сваки наредни долазак у капелу на врху планине био разлог да се исплаче, јер то место, како каже, кључа од емоција.

Била је то прва победа српске војске на Солунском фронту и први пут да су српске јединице после изгнанства закорачиле на тло Србије. На тој коти, на 2.520 метара, пролазила је државна граница коју је означавала пирамида висока два и по метра.

Гојковић наводи и како је на прослави стогодишњице чувене битке, тадашњи начелник Генералштаба, генерал Љубиша Диковић, потресен призорима, промрмљао себи у браду „овде сваки војник треба да дође”.

– Тада сам почео да пишем књигу – каже аутор.

Признаје да је нарочито кубурио с фотографијама људи, у жељи да што више ратника представи ликом и делом. Слика није било из разноразних разлога: прво, много је времена прошло, затим, архиви су настрадали у Другом светском рату, неке фотографије и персонални картони су се просто изгубили. Али Гојковић није одустајао, тражио је породице, писао потомцима од којих неки живе и на другим континентима, обилазио гробља, фотографисао слике на надгробним плочама.

– Кренем неким трагом, одем до села и нађем оно што ми треба. Али није увек било тако: дешавало се да се запутим, пронађем гробље, кад тамо – биста. И цео труд ми пропадне, тада је био чест обичај да се вишим командантима постављају бисте. Моје истраживање трајало је десет година – каже Гојковић и додаје да је имао подршку бројних институција, „Филмских новости”, Министарства одбране, али и појединаца међу којима посебно истиче историчара Мила Бјелајца, директора Института за новију историју, који је и рецензент књиге.

Игор Гојковић је рођен 1969. године и то у Мокрину, где су родитељи, просветни радници, службовали. Одрастао је у Пожаревцу, ту је завршио и основну школу и гимназију и већ тада почео да се интересује за новинарство, пре свега радијско.

После војске преселио се у Београд, уписао продукцију на Факултету драмских уметности и врло брзо почео да ради на Телевизији Београд, у Јутарњем програму код Банета Вукашиновића. Гојковић је чувеног водитеља позвао преко централе, па локала, и питао га да ли може да дође на пробу, а Вукашиновић, помало изненађен, одговорио је да дође сутрадан. Прошао је одмах јер је имао добру дикцију и радијски глас, искуство с Радио Пожаревца, а онда је, како каже, са сваким годишњим одмором напредовао. Кад старије колеге крену на летовање њега унапреде, прво за водитеља Јутарњег програма, да би убрзо постао и најмлађи водитељ Дневника у оно време. Радио је с бардовима: Гораном Милићем, Омером Карабегом, Момчилом Поповићем...

Као водитељ Дневника РТС 1989. (Фото лична архива)

Када је 1993. године покренут Програм за иностранство, наш саговорник је постао његов директор и много више времена је проводио у иностранству. Емисије су биле намењене нашој дијаспори, посебно оној у западној Европи, Канади и Сједињеним Државама. У Америци је био небројено пута, обично по недељу дана и обишао је готово све веће градове осим Мајамија, за који, како признаје, никако није могао да сложи коцкице и посети га. И признаје, није му се свидело ни у Њујорку, ни у Лос Анђелесу, већ у Сан Франциску, који је, каже, „некако најпитомији, најподобнији за живот”.

Гојковић је учествовао у оснивању више радио и телевизијских станица у САД, а постао је и члан Теслиног меморијалног друштва у Њујорку.

Затим је уследио велики заокрет. Од 2001. године окренуо се Истоку. У новембру те године постављен је за шефа дописништва за Србију руске државне радио-компаније „Глас Русије”. На том месту провео је десетак година, све док је тај медиј постојао, односно док није претворен у данас познатији „Спутњик”.

Историју треба бележити

Последњих десетак година Игор Гојковић бави се темама везаним за Србију у Првом светском рату. Уредник је документарно-историјског програма београдске Телевизије Фронт, где је аутор капиталног серијала од 366 епизода „Дневник Великог рата Србије” који прати догађаје на фронту из дана у дан од 1914. до 1918. године. Нешто као „Догодило се на данашњи дан”. У међувремену, његова екипа на исти начин почела је да прати и балканске ратове и међуратни период.

Има много догађаја у 20. веку које треба отргнути од заборава, а то није увек лако, напротив, врло је тешко доћи до правих информација и докумената.

– Историју треба забележити, а на свакоме је да одлучи да ли хоће да зна нешто или неће. Младе људе ове теме тешко да могу да заинтересују, али како човек сазрева, тако га све више заокупљају историјски догађаји. Пре сто и више година одиграли су се догађаји који представљају неке од најславнијих тренутака у српској историји, али нажалост, то време и даље није довољно истражено и познато – подсећа наш саговорник.

На бојишту после битке

Повратак српских војника у Србију

– Осим заузимања највише коте на ратишту и протеривања окупаторских војника који су били на хиљаду метара већој висини од српских војника, значај кајмакчаланске епопеје је у томе што је у њој српски војник први пут после преласка преко Албаније ступио ногом у своју отаџбину. Призори су били више него потресни, војници су плакали, клечали на земљи, љубили планински камен, предосећајући даље напредовање. Ипак, после овог обрачуна ни савезници, ни Бугари низу имали довољно снаге за веће акције. Углавном су вођене рововске борбе и допремано оружје, чекао се прави тренутак за јуриш, а он је дошао септембра 2018. године, када је за само две недеље Бугарска капитулирала, а за мање од два месеца ослобођен Београд – објашњава Гојковић.

Медаља од председника Медведева

У новембру 2011. Игор Гојковић одликован је руском Медаљом Пушкина. Ушао је у историју као први Србин коме је председник Русије, тада Дмитриј Медведев, лично уручио државно одликовање. Свечаност на Гојковићево изненађење није уприличена у Москви, већ у дачи која је била приватна резиденција тадашњег шефа државе Медведева. У тој вили својевремено је живео Стаљинов министар Молотов, а много година доцније и председник Борис Јељцин.

Први пут имена свих погинулих

Књига „Битка на Кајмакчалану, септембар 1916. године” има 250 страна, као и четири поглавља у којима се говори о дешавањима током битке. У монографији се налази 177 прилога с оригиналним и савременим фотографијама, картама, скицама и документима, као и панорамским снимцима. Посебно је значајна јер су у њој први пут објављене фотографије свих ратних команданата с Кајмакчалана, као и имена погинулих и рањених официра Дринске дивизије, дела Дунавске дивизије и добровољачког одреда.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Sturm
"Грци још двадесетих година прошлог века хеленизовали све српске и турске топониме" Ne srpske nego Makedonske toponime. Niti srba tamo ikada bilo niti srpski se u egejskoj makedonii nije nikad govorio.
Земунац
Чудо једно да Срба тамо није било када је крајем 19. века у Солуну било 4 српске школе: гимназија, две основне школе за мушку и женску децу и Виша девојачка школа са интернатом за Српкиње из Македоније и Старе Србије.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.