Школе и партије нису исто

Када сам лане ђаке трећег менторског (најбољег, тaкмичарског) разрeда Математичке гимназије из Београда питао: ,,Да имате пекару у Нишу са 20 радника, би ли ви бирали директора или бисте пустили самим пекарима да га изаберу?”, одговор је био кратак и јасан: ,,Ми бисмо га бирали !”.

Њихови професори у Математичкој гимназији, баш као и професори свих средњих школа Србије, бирају себи директоре на другачији начин – (тајним) гласањем колектива! Односно, на исти начин како се у Србији бирају и председници политичких партија.

А школе и партије нису баш једно те исто.

И то нас на старту приморава да се макар на тренутак задржимо у лингвистичким водама. Реч партија долази од латинске речи „pars, partis”, што значи део, делић, страна, и упућује на нешто некомплетно, парцијално. На део, делић истине, али никако на целовиту истину!

Партије, и белим вранама је то јасно, примарно теже освајању власти и одржавању на трону. Зато делове истине „приказују” као целовиту истину, што је последично, само по себи, извор раскошног спектра деформација и злоупотреба!

Зашто би у случају сличног избора управљачког кадра и у школи било другачије?

Директори, на чији избор и те како утичу партије, постају за тили час бирократизовани. Строгом дисциплином од колектива захтевају слепу послушност и оданост, првенствено од својих дојучерашњих равноправних колега – од професора! Тако васпитно-образовна установа брзо постаје организација са једнопартијским системом, где се сусрећу изузетна моћ и неодговорност. Школски директор настоји да контролише целокупан живот људи – како професора тако и ученика и готово свих под школским кровом.

Зато се око њега и његовог уског интереса неумитно формира круг „гласача и симпатизера” који стварају свој ексклузивни кружок, са правима и могућностима које други чланови колектива ни приближно немају. Круг око ауторитета и ауторитарне личности (који крију информације, иако професионална етика захтева независне размене обавештења) на тај начин лакше реализују своје приватне циљеве.

Другим речима, стварност престаје да се тумачи у складу са истином и објашњава се у складу са интересом! А што мудрац рече: „Кад интерес виче, истина се не може чути.”

Педагошка пракса надаље указује како претерано задржавање исте особе на месту директора, рецимо дуже од осам година, најчешће производи истрошеног лидера а од установе прави плодно тло за корупцију. У тој ситуацији ствара се и замашан број његових опонената који су у међувремену изложени тортури и понижењима. Да не помињемо оне, на први поглед невидљиве, а дубоке, ране које колективу доносе стечене навике беспоговорне покорности. Некада давно, у турском вакту и зулуму, такав карактер су звали рајинским менталитетом!

У модернијим српским временима то исто би се дало и овако изразити: ,,старање” се лако претвара у надзор, а овај у контролу и израбљивање; праћено различитим облицима репресије. Последице патернализма на личном плану су следеће: недостатак појединачне одговорности, пасивност, губитак способности за самопомоћ и свако самостално поступање.

На колективном плану патернализам погодује ширењу конформизма, некритичким прихватањем постојећег стања. До јуче мирни, сабрани и квалитетни људи – у страху од својих ауторитарних „задужитеља”– претварају се (и то неретко, како ви са скромнијим животним искуством можда мислите) у частољубиве и частохлепљиве личности. Они су спремни да ураде све како би се још више додворили врховном ауторитету! Сматрају да би листом и сви професори требало да буду такви, али, ето, не могу, а немају ни просудитељску моћ њих практичара, прозелита спремних на додворавање сваком царству око којег се шири опојан магнетизам моћи и страха.

То је парадигма једног осујећеног света који поштује само власт и плаши се свега у параноидном страху од непознатог.

Најгоре од свега је то што се неслобода и послушност преносе на ученике, јер познато је да они уче по моделу, путем идентификације, имитације... Усвајајући туђа осећања, размишљања и жеље они их доживљавају као да су лично њихове.

Последњих деценија, уз све ове недаће и пометње, на сцену ступа такозвано тржиште образовања, где је нејасно ко ће имати предност: квалитет наставе или финансијска корист. На сваком тржишту постоје победници и губитници, а на овом новом образовном тржишту сви ћемо завршити као губитници.

Дивне су се мисли и замисли о томе шириле нашом јавном сценом, о наводном квалитету и модернитету, а заборављало се на оно што социологија (Морен) зове отупљена и поткупљена свест. Елем, једни рационално до суштине проблема не могу да добаце, јер им је свест отупљена; други су бистри и могу, али неће да кажу шта виде – јер им је свест поткупљена.

Цело друштво би било занимљиво „провући” испод ове две оптике, да коначно знамо где смо и куда идемо.

У истим тим школским установама где столују ауторитарни директори постоје и библиотеке са вредним књигама, попут оних Теодора Адорна у којима аутор позива читаоца на образовање и аутономију, на критику и саморефлексију, на непристајање... Али шта то вреди кад је мало читалаца, а још мање оних који верују у оно прочитано. Забраздили смо далеко, предалеко. Заборавили смо на елементарну истину – да је образовање најзначајнији ресурс друштва, а не азил за социјалне случајеве, којем се поклања најмање пажње. Стога не треба да чуди то што данас полуобразовање не претходи образовању него проистиче из њега.

Зато, на крају, прочитаjте с посебном пажњом следећу опсервацију:

Пре десет година Неда Тодоровић, професорка Факултета политичких наука у Београду, са жаљењем је констатовала да су на факултете почеле да долазе генерације које су мање образоване од својих родитеља.

Ово није (добра) политика. Ово је наша стварност. Наша горка стварност!

Професор социологије, уредник „Огледала”, часописа ученика и професора средњих школа Београд