Шта тражиш овде, зашто си се вратио

Не зови ме више мали брате да заједно шетамо стазама детињства. Не подсећај ме на оно што сам некада био. Губи ми се са очију, остави ме на миру, одлази заувек!

Мораћу да пронађем неки начин да те се решим - говорим скоро свакога јутра дечачићу у плавој кошуљи, милог погледа.

Превише нежан и благ за ово балканску жабокречину гледа ме са окачене слике изнад стола за којим сам некада писао домаће задатке. Испод слике пише моје име и „успомерна из основне школе”.

Гледа ме тако свакога јутра својим наивним очима и не разуме зашто га терам од себе и шта при том мумлам. Излуђује ме тако наиван и слабашан. Његова дечачка искреност не да ми мира.

А има већ пар месеци од како се растачем и распадам. Умирем изнутра као никада пре. Распада се фасада коју сам око себе саткао од пуких илузија. У четрдесетим илзуије се роне и пропадају остављајући ме оголелог и збуњеног пред сликом овог седмогодишњег малишана.

И упркос беди која пржи душу осећам се ослобођено!

Узалудност покошаја мог повратка указала ми се још на аеродрому. Србија је лепа брале, али најлепша је када је гледаш из далека. И већ на први сусрет, на том по ко зна кој пут изнова разровареном и унакаженом аеродруму, види се назнака дебелог зајеба у одлуци за повратак.

Задњих пар месеци будим се окружен сивилом и безнађем. Дан ми се смучи пре него што је и свануо и не знам изјута шта ће ми у наредним сатима понајвише пржити душу.

Можда Црква? Она која ме је гајила и давала ми снагу.  А сада гледам како се пуни квази духовницима који за мале суме деле ордење квази Србима, учеставају позиве на повратак у средњи век и затварање у неку хомофобичну пећину.

Или можда завист, пакост и злоба ближњих који ми у погледу пребројавају новчанице, који при случајним сусретинам у суштини не говоре ништа, глуме осмехе и загрљаје па онда нестану и нема их месецима.

Или су то можда погледи обичних људи које срећем док тумарам сивилом роднога града? Измучена лица, испијеног погледа, ужаснути, као да је сам живот исисан из њих.

Или запуштене улице урасле у траву, дивљи керови који лутају њима, ђубре бачено надомак контејнера? Или питања: „Шта тражиш овде? Зашто си се вратио? Јеси ли се већ сморио?"

Али мали дечак не престаје и кад кад му и пође за руком да ме намами на лутање заборављеним стазама. Одемо тако до нашег Заграђа и кренемо. Преко Боровачког Кладенца, па кроз Горње Круше кроз Николин Гроб... обилазимо дечачке стазе и богазе по којима сам витлао невешто справљане Загорове секире и оживљавао авантуре Блека Стене и Команданта Марка.

Шетамо затим селом, скоро опустелим, пијемо воду са извора у којима је скоро па пресахла вода, гледамо куће зарасле у коров и напуштене као и моја душа.

И дечак цупка поред мене и сакрива осмех док се ја тетурам поред њега и сакривам сузе. Каже „обновићемо ми све то, нека си се ти нама вратио".

А ја му не одговарам.  Жао ми је дечачића али жао ми је и себе, схватам да сам се дебело за.... и само желим да што пре побегнем.

Шетамо затим полу пустим улицама града на обали Тимока, гледамо изморене људе. Мами ме да прођем поред основне школе, али ја се опирем. Не могу. Не желим.

Успева му да ме одведе у Цркву и да ме постави поред иконе пред којом сам се први пут помолио. Богородичина икона, у Богородичиној Цркви, у Богородичином Граду. Стоји тако испред те иконе поред мене и учи ме молитвама којима сам некада ја њега учио. После молитве седимо на клупи у црквеној порти.

- Мораш да ме разумеш малени, покушавам да му објасним.

- Ко једном заволи даљине, не одриче их се лако. Осим остареле мајке, ја у овом граду више немам никога. Пријатељи су се претворили у познанике које не препознајем. Онај најбољи отишао је премлад. Господ га је себи узео и једино могу да му палим свећу.

Остали су се скрасили, смирили, испунили нечим своје животе. А мени се тек сада лута. Иде ми се, корача ми се, не стаје ми се никако.

А и ти ми сметаш. Нервираш ме овако нежан, слабашан и мио. Кајем се што ниси био јачи. Да си ти био снажнији и ја бих данас био неко други. И баш зато морам да те оставим овде, у овој порти. Не идеш даље са мном тамо где морам да постенем неко други.

Било нам је лепо, али сада је крај.

Оставио сам дечака у Цркви и прешао преко пута у кафану. Наручио сам точено пиво и дупли виски. Повезао сам телефон на безжични интернет и притиснуо апликацију за куповине авионских карата. Гледао сам летове за Илиноис, за Португал, за Истанбул.

Бежало ми се као никада пре. Отпио сам први гутљај вискија и пропратио га гутљајем пива. И за тренутак сам био миран. Бежало ми се као никада пре а даљине су ми се поново учиниле надохват руке.

И није ме било брига куда ћу даље ићи.

Али док сам се ја одавао пороцима и тешио даљинама, мали дечак се вратио у Богородичину Цркву и наново је стао испред Богородичине Иконе. И у крајичцима мог ума одзвањали су обртаји његове бројоанице.

„Не дај му да поново оде.., понављао је дечак пред иконом изнова и изнова, док сам ја гледао у туру пића испред себе.

Предраг Рудовић

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика