Ноћно глачање шина у Прагу

У шетњи кроз горњи део Вршовица, од угла Коданске и Естонске улице, откривам разне типове прашких резиденција. Раскошне зграде с краја деветнаестог и почетка двадесетог века за вишу средњу класу. Четвороспратнице са предњим баштама за државне службенике Прве Републике. С друге стране Руске улице, тамо где почињу Винохради, налазе се виле за богате. У овом делу Прага нема „хрушчовки”.

Ноћу после кише на старој и крупној калдрми у Кримској улици види се одсјај уличних светиљки. Пуна барова и других локала, та улица је у Прагу оно што Немци зову „Партимајле”. Она је центар дела Вршовица кога називају прашким Монмартром. Поплочана је облом калдрмом која је на многим местима улегла. Онаква какву возачи проклињу.

Овај део Прага простире се на падини и у подножју брда. У улицама у овом делу Вршовица, између Францоузске и Кошицке, нема дрвореда. Кримска, Харковска, Донска, Севастополска, Черноморска су улице без дрвећа. Само калдрма, асфалт и старе зграде. Ту и тамо избије коров између тротоара и зграда или између коцки којима је поплочан коловоз.

У подножју Вршовица тече Ботич.

„Запамти, Ботич тече низбрдо. Следи Ботич и доћи ћеш већ до Вршовица,’ рекао ми је једном старији локалац испред усамљене хрушчовке покрај ове мале реке.

На неким местима између степеништа и блокова зграда, или на местима где су биле зграде порушене у Другом светском рату, има неког растиња, киселог дрвећа и корова.

Једне ноћи ме око пола два пробудио је некакав метални звук који је долазио са улице. Устао сам из кревета, подигао ролетну и испред зграде на шинама угледао  некакво возило. Осим несносне буке стварало је и непрекидно варничење.

Брзо сам схватио, то возило глача шине по којима се креће. Померало се брзином пужа. Гледао сам неколико минута покушавајући да проценим колико му времена треба да се помери бар двадесет метара даље како бих могао да се вратим да спавам.  

После пола сата поново сам пришао прозору. Машина је напредовала око три метра. Уз машину су била двојица радника, један је управљао а други је стајао поред шина и гледао њене ефекте. Стајао сам тако неко време испред прозора гледајући у пола ноћи раднике и машину на пустој улици. Само исти метални звук и млаз варница.

Ово мора да је најспорије могуће кретање на шинама које постоји. Потрајало је до пола четири док се нису одмакли довољно далеко. Коначно сам их испратио погледом када су замакли кривином Московске улице у правцу ка малој барокној цркви.

Хавличкови Сади са својим стрмим падинама формирани су као богаташки врт око једне огромне виле. Лепо обликовани простор са уређеним стазама, парковском архитектуром и скулптуром. Ту су и вештачка пећина, ренесансна фонтана, аркада и балкони.

Изван Хавличкових Сади према западу протеже се други парк. Ако се зелени простор без уређених стаза, без плански засађених стабала, препуштен деловању природе, може назвати парком. То је једна зелена област у коју није стигао урбанизам.

Са једног од његових узвишења видим железнички мост а испод њега дно Вршовица према коме се спуштају жбуновите падине. На изласку пролазим кроз исту капију кроз коју сам и ушао, како бих затворио круг.

Код јужног улаза у парк Хавличкови Сади, где је подножје падине и где престају стрме улице је почетак пута који води ка железничкој станици Вршовице. Одатле до станице је раван терен.

Испод Вршовицке улице, налазе се правоугаони стамбени блокови од осам, десет или петнаест спратова, саграђени седамдесетих година прошлог века.

С друге стране су зграде из тридесетих са једноставним потамнелим фасадама. Улице су мање чисте а на тротоарима има више опушака. На једној раскрсници је двадесетак асфалтних закрпа преко калдрме.

Ово је раднички део Вршовица где нема хипстерских кафеа, кул кројачких радњи, нити ресторана који служе јаја бенедикт на тост хлебу, скупих филованих ђеврека и воћног јогурта у теглама.

У овдашњим кафанама са једноставним робусним дрвеним намештајем, обавезним црвеним или окер тендама, лако се може наћи пиво за мање од четрдесет круна.

Магнитогорска, назив једне од улица у којима се поменуте зградурине налазе, као и других двадесет, добило је име по топонимима из Совјетског савеза.

Бочно од Магнитогорске је Уљановска. Лењин и данас има улицу у Прагу. Ако се уопште може назвати улицом, јер један део чини отворени паркинг, а други пролази поред паркинг места с много великих флека од машинског уља и мрачних, металних задњих врата испод надстрешнице блока чији зидови су ишарани графитима. На ободу насеља је вулканизер, стовариште грађевинског материјала или место за бацање кабастог отпада.

Недалеко одатле је мост испод којег су низ железничких колосека и зграда некадашње ранжирне станице.

Овај идилични пејзаж ме подсећа на железничку станицу у Раковици. У Прагу никада нисте далеко од шина, као ни од железничких станица и стајалишта, којих је овај град пун.

На травнатом простору испод прилаза мосту, близу насипа поред колосека, примећујем једног човека који иде напред-назад, виче на неку одсутну особу и на крају разбија стаклену флашу о зид напуштене зграде.

Бојан Вицулин

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика