Лидери

Биће да је проклети усуд чињеница да што је мање Срба на Космету, то је више оних који би да буду лидери тог збега злосрећних у међуречју Ибра и Дрима.

И једно им је свима заједничко, почевши од Мирослава Шолевића па закључно с величанственом петорком данашњице (Оливер Ивановић, Милан Ивановић, Марко Јакшић, Момчило Трајковић, Рада Трајковић), те фамозним „министром за повратак” Славишом Петковићем: прогутала их је мутна вода на чијем су таласу запливали...

Као да их неко проклетство прати. Крену од часних намера и несумњиве жеље да помогну свом народу, а онда их време и догађаји превазиђу, амбиције им постану превелике, а косовска сцена премалена, и заврше тако да их оптужују да су се, углавном, свели на не тако часну и помало сумњиву жељу да помогну – себи! Њихови београдски и бриселски покровитељи постепено постају све захтевнији, па се временом њихова борба за опстанак Србља на Лазаревој хумци умногоме своди на повремени обилазак енклава и мајчице централне Србије и опањкавање осталих лидера по принципу: „Ма, то је лопов и преварант каквог мајка једном рађа...”!

Верујте, говорим из личног искуства, јер сам толико пута био доле и толико пута чуо: „Јеси ли разговарао са оним пробисветом? Ако јеси, онда ми немамо о чему! Следећи пут прво мене питај...”

Но, ’ајде на страну сада све то, ових дана је ипак најактуелнија лекарка Рада Трајковић, крајње занимљив лик косовске луткарске представе.

С краја деведесетих година прошлог века била је позната као радикалски министар за бригу о породици у влади Мирка Марјановића, све до разлаза са војводом Шешељем због именовања, тачније неименовања њеног брата на судијску дужност у Нишу.

Деценију раније, средином осамдесетих, скренула је пажњу на себе назвавши фарсом наводно тровање албанске деце у школама широм Космета.

Данас је Рада Трајковић, чини се, решила да постане већи демократа од Тадића, већи либерал од Чедомира Јовановића, и већи прозападни активиста од Наташе Кандић и Соње Бисерко.

Наиме, госпођа Рада је тренутно у послу убеђивања националног корпуса како би што пре ваљало прихватити мисију Еулекса на Космету.

Некадашњи носилац тврде радикалске мисли сада тврди да је за Србију и ту шаку Срба у јужној нам покрајини једино решење да признају легалност Еулекса, без кога косовска самосталност не би могла постојати. Поменута мисија је гарант и правно оправдање косовске независности, пројекат држава које су Приштини даривале 17. фебруар... Држава Србија, уз подршку Русије у Савету безбедности, пориче легалност Еулекса, и тиме чини нервозним све земље које су признале Косово као независну државу.

Да ме не схватите погрешно, не пада ми на памет да поводом предлога Раде Трајковић, и њене срдачне подршке командантима Еулекса, призивам ону иди(ј)отску поделу на патриоте и издајнике, не!

Већ, убеђенији сам него икада да оним сиротим енклавским мученицима више нису потребни никакви представници и вође.

Време је да сами проговоре о својој муци и проблемима, без (не)овлашћених тумача.

Једноставно, премало их је за њихове незајажљиве апетите.

Или, што је још горе – довољно...