Пази, кумашине, да се негде не оклизнемо

Крагујевац – Сретењски устав из 1835. године, први највиши правни акт модерне, постсредњовековне српске државе, донет је у околностима компликованих политичких односа. Тај устав је био одраз слободарске атмосфере у нашем друштву, али и револуционарног духа који је тутњао Европом. Кнез Милош Обреновић га је прихватио под притиском Милетине буне (Милета Радојковић), чији су устаници тражили да се ограничи моћ владара, а на Балкану је све „кувало” од страних утицаја. Слободна Србија није одговарала великим силама, ни Турској, ни Русији, ни Аустрији, под чијим је притисцима устав укинут, каже у разговору за „Политику” Предраг Илић, историчар и архивски саветник у Историјском архиву Шумадије – Крагујевац.

– Тридесетих година 19. века Србија је још била под турском окупацијом, а читав Балкан је био под лупом Русије, Аустрије и наравно Енглеске која још од српских устанака води изразито активну политику на овим просторима. После Хатишерифа и Берата из 1830. године, турских аката којима је Србија добила одређену аутономију, створени су услови да се власт озакони, али кнез Милош је стално одлагао доношење устава које је обећао на скупштини у Крагујевцу 1834. Незадовољство виђенијих људи, који су тражили да се ограничи моћ владара, кулминирало је фебруара 1835, када је подигнута Милетина буна. Одјеци Француске буржоаске револуције и Наполеонових ратова су још свежи, а Турска губи моћ и постаје „болесник на Босфору”. Дакле, Сретењски устав је настао у једном бурном времену – наводи наш саговорник.

Сретењски устав се сматра једним од најлибералнијих у Европи свог времена, о чему сведочи и члан у коме се каже да сваки роб постаје слободан човек када ступи на српско тле. Израду устава кнез Милош је поверио дипломати Димитрију Давидовићу, оснивачу српског журнализма и покретачу „Новина србских”, чији се први број штампа у Крагујевцу 1834. године.

– Сретењски устав је настао на слободарским темељима Првог и Другог српског устанка, који су показали да централна турска власт у Цариграду слаби, што се видело и по дахијама које су преузеле Београд. Народ је хтео да иде даље, да освоји више права и слобода, одатле и Милетина буна, али је после поменутог Хатишерифа и Берата, којима је Србија добила неке повластице, створена атмосфера да можемо све сами, да не морамо никог ништа да питамо. Била је то погрешна процена. Кнез Милош је покушавао да избегне доношење устава, али је имао слуха и за политичка превирања у земљи. Зато је ангажовао Димитрија Давидовића, у кога је имао велико поверење, али му је ипак поручио: „Пази, кумашине, да се негде не оклизнемо.” Сретењски устав јесте био модеран, ограничена је владарева моћ, регулисане су пореске обавезе и укинут кулук, али један такав акт, којим је Србија обновила државност изгубљену пре четири века, није одговарао великим силама – каже Илић.

Због противљења великих сила, Сретењски устав је био на снази свега 55 дана.

– Слободан Јовановић каже да је Сретењски устав одражавао стање у друштву. Имало је ту и елемената Француске повеље о правима и слободама човека и грађанина, али је у суштини то био нека врста октроисаног устава којим је Милош Обреновић изашао у сусрет политичким противницима, а сачувао власт. Устав, међутим, није одговарао великим силама. Турска је и даље желела да задржи позиције на Балкану, Русија је очекивала да се за све пита, Аустрија је имала геостратешки правац на Исток управо преко Србије, а Енглеска је изразита политичка и економска сила која је трговину на Медитерану држала под контролом. Ниједна од великих сила није желела да види Србију као самосталну државу. Ако погледамо данашње време, могли бисмо рећи да се историја понавља у другачијој варијанти – наводи саговорник „Политике”.

За Сретењски устав, који је изгласан на ливади крај цркве Милоша Обреновића у Крагујевцу, пред мноштвом народа који се тискао на десној обали Лепенице, говорило се да је „француски расад у турској шуми”. Укинут је директно под притиском турских власти у Цариграду, пред којима је кнез Милош спрао одговорност, пребацујући кривицу на аутора устава Димитрија Давидовића који је скончао 1838. године на имању у Смедереву.