Бољи тим не могу да замислим

Tри агилне даме – Јелена Јанковић, Сања Јанковић и Александра Терзић, основале су 2017. године у Београду Нову галерију визуелних уметности (НГВУ). Врло брзо њихово присуство на савременој уметничкој сцени постало је препознатљиво по квалитетним програмима и изложбама које су реализовале. Иако првенствено посвећена уметницама из земље и региона, галерија даје видљивост и уметничким делима мушких уметника.

– Чини ми се да људи олако критикују услове у којима живимо и радимо, а мало ко се усуђује да да свој лични допринос. Управо тако смо и почеле. Желеле смо и да урадимо нешто на шта ћемо бити поносне и уз шта ће наша деца одрастати и развијати се, нешто чиме ћемо допринети заједници. За нас то најпре значи да дајемо свој допринос и подршку развоју савремене уметничке праксе. Начини на који то чинимо и како смо укључене су се постепено и органски развили. Наставиле смо и продубиле праксу, коју су наши родитељи кроз доприносе културним пројектима нама усадили још док смо биле деца – каже Јелена Јанковић.

У Београду је последњих година никло неколико приватних галерија после дужег затишја. Како се издржава конкуренција, односно шта вас издваја од других?

Конкуренцију не би требало издржати, њу треба поштовати и неговати. Тачно је да има више добрих простора, галерија које се баве савременом уметношћу. Сваки простор је различит и јединствен на свој начин. Оно што је нас издвојило јесу атељеи и резиденције у којима уметнице живе и раде. Ми нисмо комерцијална галерија и немамо „бизнис модел” по којем делујемо. Ми стварамо блиско окружење из којег се рађају пријатељства, а кроз та пријатељства поверење, поштовање и љубав. Из таквог амбијента настају наше изложбе и различити дебатни и трибински програми у које су укључени признати ствараоци, историчари, теоретичари и остали радници у култури.

Занимљиво је да не долазите све три из света уметности. Сања Јанковић је на пример бивша кошаркашица. Откуда наклоност према визуелној уметности?

Сања се бавила професионално кошарком и била је јако успешна у томе. Кроз спорт, она је развила висок степен дисциплине и толеранције и веома изражен осећај за тимски рад. Ја сам у уметности цео свој живот, кроз различите сфере (музика и позориште). Ту сам била присутна на различите начине (од организовања до учествовања у пројектима), као и кроз образовање (студирала сам фотографију у Београду и Факултет визуелних уметности у Подгорици). Александра је естета посебне врсте, сама по себи уметничко дело, особа која је пажљива, прецизна и јако добро информисана о савременој култури. Од наших уметница с којима блиско сарађујемо – Надежде Кирћански, Сање Латиновић и Ане Кнежевић учимо и заједно се развијамо. Сваки дан је неко ново искуство, ново сазнање и начин да будемо боље, продуктивније и правимо боље услове за стварање уметности. Ја бољи тим не могу да замислим.

Оријентисане сте између осталог и на неку врсту резиденцијалног програма. Шта тачно нудите уметницима?

НГВУ је простор где уметнице имају услове да живе и да раде на одређено време које им је потребно спрам датих околности. Некима је само потребан атеље. Обично се те сарадње заокружују изложбом. Могуће да нас и услови излагања разликују од осталих галерија, јер уметнице имају потпуну слободу да реконструишу простор у односу на потребе изложбе. Пажљиво бирамо кустоса за сваку изложбу, сва техничка подршка им је на располагању, промоција, пропратни каталог и на крају уметницима потребан хонорар. Оно што сам приметила је да уметнице по завршетку изложбе и сарадње са НГВУ акцентују наш начин комуникације, разумевање и прилагођавања њиховим потребама и наш ентузијазам у реализацији сваке њихове идеје.

Почеле сте у простору у Крунској, потом у Улици краља Милутина... Адреса се опет мења... Какви су планови и потребе у том смислу?

За све просторе смо од много људи добиле пре свега коментар како имају неку посебно, лепу енергију. То нису класични излагачки простори. Мислим да у њима имате интимни доживљај, осећај свог дома. Нама су чак и ишле на руку неке техничке сметње, односно недостатак у годишњем буџету за повећање кирије, јер смо у свим просторима биле сасвим довољно; до две године. Увиделе смо да је то једнако времену које нам је потребно да потпуно освојимо тај простор. После одређеног броја изложби исти простор некако престане „да нас ради”, колико год да има могућност трансформације. Тренутно смо у потрази за новим простором, али је тржиште толико изгубило контролу да га је готово немогуће испратити… Ми смо стрпљиве, док не нађемо баш то што нам треба… А циљ је да испунимо услове за наш начин рада.

Шта се програмски планира за 2023?

Наше уметнице имају пуно обавеза у 2023. Планирали смо више сарадњи кроз резиденцијалне и излагачке форме, са различитим уметничким организацијама на домаћој и страној сцени. У припреми је изложба Ане Кнежевић са „Culture Hub” у Њујорку, затим изложба Сање Латиновић (овогодишња добитница „Политикине” награде, прим. ред.), изложба коју планирамо да регионално презентујемо (у Београду, Црној Гори и Хрватској). Позване смо – Латиновић, Кирћански и ја на резиденцију у Џерсију (острво између Британије и Француске). Надежда Кирћански има још две резиденције и изложбу у Савременој галерији у Суботици, а у плану је још неколико пројеката који захтевају дужи период за продукцију и реализацију у сарадњи са уметничким центрима у региону.