„Ју група” надживела земљу по којој је добила име

То је филм о снази породице, трајању, љубави, борби. Породица Јелић је архетип српске породице какву бисмо сви желели да имамо. Чврста, здрава и потпуно непретенциозна породица. Они се на ненаметљив начин подржавају, навијају једни за друге. Тако су одгајани и данас тако функционишу – сви за једног, један за све, каже за „Политику” редитељ Дарко Лунгулов, уочи премијере свог документарног филма „Ју група тренутак сна”, 2. марта, на 51. Фесту у МТС дворани.

Реч је, наводи Лунгулов, о рокенрол групи која је надживела земљу по којој је добила име.

– Филм прати тројицу браће Јелић који се рађају и одрастају заједно са новом Југославијом четрдесетих година прошлог века. Они су стварни. А нажалост таква породична слога је ретка. Метафора њихове слоге наспрам неслоге која је довела до разбијања некадашње земље, а која је нама константа и по мени наш највећи антиталенат, чини овај филм снажнијим – оцењује редитељ.

Зашто „Ју група”, како је дошло до сарадње?

Одрастао сам уз „Ју групу”. Још памтим слику – ујутру, зима, мрак, спремам се за школу и на Радио Београду слушам музику коју тада нисам капирао, рокенрол. Сећам се гласа Драгија Јелића, песме „Мали медвед”. Касније се свашта издешавало у мом, али и њиховом животу, као и у животу земље у којој смо одрастали. У међувремену сам отишао у Америку где сам студирао, правио филмове, стварао породицу. Неколико деценија касније седео сам са Николом Чутурилом који ми је рекао да је узбуђен због свечаног концерта „Ју групе” 2015. године, када су славили 45 година постојања. Помислио сам – дивно, постоје, и пријавио сам се да снимим тај концерт као стари обожавалац, са добром камером и добрим директором фотографије. Идеја ми је била да им видео дам на поклон. Мислио сам да ће то бити само тај један концерт. Када сам видео материјал, схватио сам да иза њега постоји вишеслојнија, дубља прича – о породици, о земљи, о једном целокупном светском музичком правцу који је ту пред мојим очима и који скоро па ће нестати.

Како је реаговао бенд, њихове породице?

Петар Јелић је од почетка био свестан важности пројекта не само за њих и групу већ и за културу, за све нас. Схватио је моју намеру, разумео је, подражавао и помагао. Чланови породице су били јако расположени, велику сам подршку од њих добио. Драги и Жика Јелић су у тренутку када сам почео да снимам филм већ 45 година са „Ју групом”, а 55 година у музици и после неколико година снимања су почели да буду нестрпљиви. Говорили су ми да имам превише материјала и да завршавам. Када су видели трејлер који сам направио од архиве – Супер осам филмова које су они снимали са породицом на турнејама, у приватном животу – схватили су какав филм правим. И тај материјал је оно што овај филм чини интимним.

Шта је све од архиве коришћено? Шта су Супер осам филмови?

Петров отац Раде Јелић и Жика Јелић су ми дали њихове породичне филмове, старе фотографије. Тада шездесетих, седамдесетих су сви имали Супер осам камере са ролнама од по три минута којима су снимали оно што ми данас радимо мобилним телефоном. Жика ми је дао пуну велику торбу од 40 ролни. Осећао сам се као да ми је неко дао ћуп са златом, право богатство. То је била прекретница. Испливале су слике догађаја о којима сам слушао од Јелића, оживеле су њихове приче о породичним летовањима, мајка, отац – оживела је та породица. Било ми је јасно да ће Супер осам архива бити емотивна окосница и естетски потпис филма. Поред тога користио сам архиву Филмских новости нарочито из периода када су они одрастали, четрдесетих, педесетих година прошлог века. Такође, архиву РТС-а. Драгоцена ми је била и лондонска филмска архива која илуструје њихов боравак и узлет у Лондону, архива из региона, бивших република некадашње Југославије.

Снимали сте седам година, свашта се догодило за то време, корона између осталог. Како је то утицало на рад на филму?

Током пандемије ковида 19 био сам на погребу једном од бивших чланова групе где сам сазнао да је од короне болестан и Драгољуб Ђуричић, који је један од саговорника. Корону су имали и Жика и Драги Јелић. Жика који је у том тренутку имао 79 година, био је у болници. Био је јек короне када је доста људи умирало. То је био баш тежак моменат. И то не мислим тежак за филм – тада сам их већ познавао и мислио сам да ће бити ту заувек. Обојица су се извукли, а Жика Јелић је вероватно један од најнеуништивијих људи. И тај период је у филму.

Је ли било тешко упаковати 50 година каријере једног од најпознатијих бендова са ових простора у 90 минута филма?

Процес монтаже је био дугачак, понекад јако креативан и испуњавајући али некад и веома болан и фрустрирајући. Заједно са монтажером и вредним сарадником Милошем Кораћем радио сам више од две године. Тражили смо, пробијали се, конструисали, и надам се нашли синтезу између емотивног, историјског, породичног, личног и интимног приступа. Има пуно великих тема и метафора, што је узело много времена да ми нађемо прави пут.

„Ју група” је синоним за Југославију коју су они надживели. Како гледате на ту везу бенда и некадашње државе? Како сте је ви доживели?

Њихова веза не може да се избегне, али су они заправо институција за себе, која не само да је надживела државу већ је постала нешто друго. То је, како је Жика рекао, у том тренутку било право име за групу, али их то не дефинише до краја, има много других слојева. Та веза јесте нераскидива, али је заправо нераскидива та породица, породица Јелић, која је већи део приче.

Зашто у наслову – тренутак сна?

„Тренутак сна” је једна од мојих омиљених песама „Ју групе” која је потпуно непозната широј јавности. На одјавној је шпици. И метафора је за нас, за заједницу која је имала неки свој тренутак сна, која је полетела и дошла до својих висина и тај сан се завршио. С друге стране, кад кажем „Ју група” – тренутак сна, не мислим на њен тренутак, јер је она напротив метафора дуговечности. Она је сан који се неће завршити. Тако да јесте реч о пролазности, али истовремено и о дуговечности.