Не одбацују се тек тако толики векови

Књижевница Ивана Хаџи-Поповић, инспирисана историјатом своје породице, упустила се пре шест година у снимање документарног филма о српско-француском пријатељству и завршила га у јануару ове године, а њен првенац под називом „Звона Нотр Дама” уврштен је у такмичарски програм овогодишњег Мартовског фестивала који почиње вечерас. Филм је на програму сутра у Великој сали Дома омладине од 15 сати.

Ивана Хаџи-Поповић (Фото лична архива)

Као што сама ауторка каже, филм је настао из чистог ентузијазма, у чему јој је много користила породична архива и архива РТС-а. На питање шта је био њен главни мотив за овај филм – расветљавање српско-француских односа или дуг према породици која је била окренута Француској – ауторка одговара:

– Није то био мотив, била је то карма. Почело је тако што сам рођена у кући, у Улици Јаше Продановића 34, у Професорској колонији, коју је моја бака архитекта саградила на месту одакле су француски и српски топови 1915. године, у Првом светском рату, заједно бранили Београд, о чему на кући сведочи постављена спомен-плоча. Као да је то и предодредило све што се у тој кући и око ње, пошто је саграђена двадесетих година прошлог века, дешавало. Јер сви у мојој ужој и широј фамилији били су на неки начин окренути Француској. Извесни су после Другог светског рата, не слажући се са комунистичком политиком, чак емигрирали у Париз и ту живели цео живот, неки су се тамо и женили Францускињама. Моји дедови били су „француски ђаци”, назив који су добијали они који су се, за време Великог рата и између два рата, школовали у Француској, неки од њих постајали су и доктори на Сорбони. Један од њих, капетан Драгослав Милосављевић, погинуо је 1916. у својој 25. години, у Шаторуу као авијатичар и француски јунак.

И њени родитељи су, каже, били опчињени Француском, а она не само што је студирала и магистрирала француску књижевност већ је написала и два романа „Сезону трешања” и „Љубичице Леонарда да Винчија” о тој за нас, како јој се чини, „сложеној и нераскидивој” вези између Париза и Београда.

Француска прича ауторке филма почиње са њеном баком Даницом Милосављевић Томић, добровољном болничарком за време Првог светског рата, потом и преводиоцем при Француској санитарној мисији у Србији. На крају Великог рата била је преводилац и самом будућем маршалу Франше Д’Епереу који јој је за све њене напоре уручио захвалницу с посветом: „Даници Милосављевић, слава Србима који нису очајавали.”

– Између два рата, као млади архитекта Даница Милосављевић ће бити идејни пројектант читавог кварта породичних кућа за професоре универзитета у Београду, онај близу Ботаничке баште, назван Професорска колонија, данас под заштитом државе. И њен пројекат реконструкције старе електричне централе у Београду, на Дорћолу, која је данас Музеј науке, донеће јој 1925. у Паризу, признање на Међународној изложби уметничког и индустријског дизајна, а као шеф урбанистичког плана главног града поново ће се сусрести и са маршалом Франше Д’Епереом, онда када лично, 1936. године, буде инаугурисала улицу с његовим именом и његов споменик у Београду, подигнут му за живота – каже ауторка филма и цитира Црњанског који у „Ембахадама” наводи да је „на бојним пољима Првог светског рата Србија изненадила Европу”.

– Изненадила је наравно и Француску својим надљудским ратним подвизима. Онда када је први пут био доведен у питање опстанак слободног света, Срби и Французи су, пропорционално броју становника, највише платили тај Велики рат. А Францускиње! То је посебна прича. Француска је још за време Првог светског рата примила на школовање много српске деце, а било је и официра на школовању, лепих, стаситих, од којих су неки постајали и авијатичари, као мој деда ујак кога сам поменула, па како су француски мушкарци већином били на фронту, оне су се заљубљивале у Србе и после рата долазиле с њима у Београд. Овде су шириле француску културу и језик. И ја сам код мадам Марковић, која се удала за српског инжењера са Сорбоне, још од детињства учила француски језик – казује Ивана Хаџи-Поповић.

Наравно, пошто је деведесетих година прошлог века пала сенка на српско-француско пријатељство, филм поставља и неколико важних питања. Да ли у политици уопште постоје пријатељи и искрене емоције или само интереси? И шта једна мала земља види у једној великој а шта велика у малој?

– Црњански је опет у „Ембахадама” забележио да је „дипломатија уметност предвиђања”, да је она „компликована”, али да је то „највиша уметност која тражи симпатију, личи на медицину, јер лекар поставља тачну дијагнозу само ако осећа симпатију за срце које прегледа”. Историчар Миле Бјелајац то објашњава синтагмом „патрони и клијенти”, односно да је „сурова и трагична истина и геополитичка реалност” да ако је сила у успону, онда мали клијенти могу да очекују сигурност и просперитет, а када је сила у паду, тада клијенти долазе у опасност, без обзира на све сентименте и културне везе. Ипак оно што је нераскидивим спонама везивало срца јесте чињеница да је више од 200 хиљада Француза, војника, официра, лекара, медицинског особља у Првом светском рату прошло кроз Србију и Солунски фронт.

Легенда каже да су у 14. веку звонила звона Цркве Нотр Дам због Косовске битке, па то потежу и многи историчари. Међутим, по историчару Михаилу Динићу, звона Нотр Дама су заправо звонила не због боја на Косову него због битке на Ровинама 1395, али Ивана Хаџи-Поповић истиче:

– Ако легенда каже да су звона Цркве Нотр Дам звонила у част српске победе на Косову још у 14. веку, то значи да је Србија већ тада нешто значила Француској, а и Француска Србији, а знамо да је легенда живља од историјских чињеница. Не одбацују се тек тако толики векови.

У филму, осим наше саговорнице која је редитељ и сценариста, говоре и историчари: Душан Батаковић (који је у међувремену преминуо), Душица Бојић, Миле Бјелајац и Станислав Сретеновић. Суштину српско-француског пријатељства историчар Батаковић своди на тежњу за слободом препознатом у француском моделу друштва и на непосредно искуство у рововима на Солунском фронту. Да ли обе ове основе припадају прошлости?

– Надам се да не, то је још једно од питања које постављам. Француски институти у Београду, Новом Саду и Нишу се труде да одрже културне везе и чини ми се да успевају... Као што рече Црњански „дипломатија је као медицина, тражи симпатију за тачну дијагнозу”. Мислим да симпатија ипак није нестала – тврди Ивана Хаџи-Поповић.

Филм „Кристина” на отварању Мартовског фестивала

Пројекција награђиваног филма „Кристина” у режији Николе Спасића отвориће 70. Мартовски фестивал вечерас у Великој сали Дома омладине, најавили су организатори, а преноси Танјуг.

Филм приказује изузетно лепу жену средњих година која покушава да разуме своју прошлост и свој идентитет користећи алтернативне методе и терапије, у нади да ће тако пронаћи смисао свог живота, одгонетнути породичне односе и разумети свој дубоки осећај туге и усамљености. Ово остварење, у коме је главна протагонисткиња Кристина Милосављевић, освојило је у 2022. години више међународних награда и признања.

Мартовски фестивал – 70. Београдски фестивал документарног и краткометражног филма, стална манифестација у области културе од значаја за град Београд, трајаће до 2. априла у Дому омладине Београда, који је организатор и извршни продуцент догађаја.