Ne odbacuju se tek tako toliki vekovi

Književnica Ivana Hadži-Popović, inspirisana istorijatom svoje porodice, upustila se pre šest godina u snimanje dokumentarnog filma o srpsko-francuskom prijateljstvu i završila ga u januaru ove godine, a njen prvenac pod nazivom „Zvona Notr Dama” uvršten je u takmičarski program ovogodišnjeg Martovskog festivala koji počinje večeras. Film je na programu sutra u Velikoj sali Doma omladine od 15 sati.

Ivana Hadži-Popović (Foto lična arhiva)

Kao što sama autorka kaže, film je nastao iz čistog entuzijazma, u čemu joj je mnogo koristila porodična arhiva i arhiva RTS-a. Na pitanje šta je bio njen glavni motiv za ovaj film – rasvetljavanje srpsko-francuskih odnosa ili dug prema porodici koja je bila okrenuta Francuskoj – autorka odgovara:

– Nije to bio motiv, bila je to karma. Počelo je tako što sam rođena u kući, u Ulici Jaše Prodanovića 34, u Profesorskoj koloniji, koju je moja baka arhitekta sagradila na mestu odakle su francuski i srpski topovi 1915. godine, u Prvom svetskom ratu, zajedno branili Beograd, o čemu na kući svedoči postavljena spomen-ploča. Kao da je to i predodredilo sve što se u toj kući i oko nje, pošto je sagrađena dvadesetih godina prošlog veka, dešavalo. Jer svi u mojoj užoj i široj familiji bili su na neki način okrenuti Francuskoj. Izvesni su posle Drugog svetskog rata, ne slažući se sa komunističkom politikom, čak emigrirali u Pariz i tu živeli ceo život, neki su se tamo i ženili Francuskinjama. Moji dedovi bili su „francuski đaci”, naziv koji su dobijali oni koji su se, za vreme Velikog rata i između dva rata, školovali u Francuskoj, neki od njih postajali su i doktori na Sorboni. Jedan od njih, kapetan Dragoslav Milosavljević, poginuo je 1916. u svojoj 25. godini, u Šatoruu kao avijatičar i francuski junak.

I njeni roditelji su, kaže, bili opčinjeni Francuskom, a ona ne samo što je studirala i magistrirala francusku književnost već je napisala i dva romana „Sezonu trešanja” i „Ljubičice Leonarda da Vinčija” o toj za nas, kako joj se čini, „složenoj i neraskidivoj” vezi između Pariza i Beograda.

Francuska priča autorke filma počinje sa njenom bakom Danicom Milosavljević Tomić, dobrovoljnom bolničarkom za vreme Prvog svetskog rata, potom i prevodiocem pri Francuskoj sanitarnoj misiji u Srbiji. Na kraju Velikog rata bila je prevodilac i samom budućem maršalu Franše D’Epereu koji joj je za sve njene napore uručio zahvalnicu s posvetom: „Danici Milosavljević, slava Srbima koji nisu očajavali.”

– Između dva rata, kao mladi arhitekta Danica Milosavljević će biti idejni projektant čitavog kvarta porodičnih kuća za profesore univerziteta u Beogradu, onaj blizu Botaničke bašte, nazvan Profesorska kolonija, danas pod zaštitom države. I njen projekat rekonstrukcije stare električne centrale u Beogradu, na Dorćolu, koja je danas Muzej nauke, doneće joj 1925. u Parizu, priznanje na Međunarodnoj izložbi umetničkog i industrijskog dizajna, a kao šef urbanističkog plana glavnog grada ponovo će se susresti i sa maršalom Franše D’Epereom, onda kada lično, 1936. godine, bude inaugurisala ulicu s njegovim imenom i njegov spomenik u Beogradu, podignut mu za života – kaže autorka filma i citira Crnjanskog koji u „Embahadama” navodi da je „na bojnim poljima Prvog svetskog rata Srbija iznenadila Evropu”.

– Iznenadila je naravno i Francusku svojim nadljudskim ratnim podvizima. Onda kada je prvi put bio doveden u pitanje opstanak slobodnog sveta, Srbi i Francuzi su, proporcionalno broju stanovnika, najviše platili taj Veliki rat. A Francuskinje! To je posebna priča. Francuska je još za vreme Prvog svetskog rata primila na školovanje mnogo srpske dece, a bilo je i oficira na školovanju, lepih, stasitih, od kojih su neki postajali i avijatičari, kao moj deda ujak koga sam pomenula, pa kako su francuski muškarci većinom bili na frontu, one su se zaljubljivale u Srbe i posle rata dolazile s njima u Beograd. Ovde su širile francusku kulturu i jezik. I ja sam kod madam Marković, koja se udala za srpskog inženjera sa Sorbone, još od detinjstva učila francuski jezik – kazuje Ivana Hadži-Popović.

Naravno, pošto je devedesetih godina prošlog veka pala senka na srpsko-francusko prijateljstvo, film postavlja i nekoliko važnih pitanja. Da li u politici uopšte postoje prijatelji i iskrene emocije ili samo interesi? I šta jedna mala zemlja vidi u jednoj velikoj a šta velika u maloj?

– Crnjanski je opet u „Embahadama” zabeležio da je „diplomatija umetnost predviđanja”, da je ona „komplikovana”, ali da je to „najviša umetnost koja traži simpatiju, liči na medicinu, jer lekar postavlja tačnu dijagnozu samo ako oseća simpatiju za srce koje pregleda”. Istoričar Mile Bjelajac to objašnjava sintagmom „patroni i klijenti”, odnosno da je „surova i tragična istina i geopolitička realnost” da ako je sila u usponu, onda mali klijenti mogu da očekuju sigurnost i prosperitet, a kada je sila u padu, tada klijenti dolaze u opasnost, bez obzira na sve sentimente i kulturne veze. Ipak ono što je neraskidivim sponama vezivalo srca jeste činjenica da je više od 200 hiljada Francuza, vojnika, oficira, lekara, medicinskog osoblja u Prvom svetskom ratu prošlo kroz Srbiju i Solunski front.

Legenda kaže da su u 14. veku zvonila zvona Crkve Notr Dam zbog Kosovske bitke, pa to potežu i mnogi istoričari. Međutim, po istoričaru Mihailu Diniću, zvona Notr Dama su zapravo zvonila ne zbog boja na Kosovu nego zbog bitke na Rovinama 1395, ali Ivana Hadži-Popović ističe:

– Ako legenda kaže da su zvona Crkve Notr Dam zvonila u čast srpske pobede na Kosovu još u 14. veku, to znači da je Srbija već tada nešto značila Francuskoj, a i Francuska Srbiji, a znamo da je legenda življa od istorijskih činjenica. Ne odbacuju se tek tako toliki vekovi.

U filmu, osim naše sagovornice koja je reditelj i scenarista, govore i istoričari: Dušan Bataković (koji je u međuvremenu preminuo), Dušica Bojić, Mile Bjelajac i Stanislav Sretenović. Suštinu srpsko-francuskog prijateljstva istoričar Bataković svodi na težnju za slobodom prepoznatom u francuskom modelu društva i na neposredno iskustvo u rovovima na Solunskom frontu. Da li obe ove osnove pripadaju prošlosti?

– Nadam se da ne, to je još jedno od pitanja koje postavljam. Francuski instituti u Beogradu, Novom Sadu i Nišu se trude da održe kulturne veze i čini mi se da uspevaju... Kao što reče Crnjanski „diplomatija je kao medicina, traži simpatiju za tačnu dijagnozu”. Mislim da simpatija ipak nije nestala – tvrdi Ivana Hadži-Popović.

Film „Kristina” na otvaranju Martovskog festivala

Projekcija nagrađivanog filma „Kristina” u režiji Nikole Spasića otvoriće 70. Martovski festival večeras u Velikoj sali Doma omladine, najavili su organizatori, a prenosi Tanjug.

Film prikazuje izuzetno lepu ženu srednjih godina koja pokušava da razume svoju prošlost i svoj identitet koristeći alternativne metode i terapije, u nadi da će tako pronaći smisao svog života, odgonetnuti porodične odnose i razumeti svoj duboki osećaj tuge i usamljenosti. Ovo ostvarenje, u kome je glavna protagonistkinja Kristina Milosavljević, osvojilo je u 2022. godini više međunarodnih nagrada i priznanja.

Martovski festival – 70. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma, stalna manifestacija u oblasti kulture od značaja za grad Beograd, trajaće do 2. aprila u Domu omladine Beograda, koji je organizator i izvršni producent događaja.