Како је Вроцлав постао пољски град

Човек мора да се помучи како би из Прага стигао у Вроцлав, отприлике ’преко седам гора’ - судетских гора. Прво треба доћи до краја Прага и станице Черни мост, и укрцати се у аутобус до Либереца; затим у Либерецу отићи до железничке станице и сачекати воз до Танвалда, све то пре напуштања Чешке.

Из воза који се кретао планинском железницом пружао се поглед на шуме и живописне, зелене обронке и падине Судета.

Од Шкларске Поребе, малог града са архитектуром немачког планинског места у пољској Доњој Шлезији, део пута сам преша аутобусом. До Јелење Горе возили смо се локалним путевима.

Пољак до којег сам седео у возу од Јелење Горе говорио ми је о српским заједницама у Пољској за које до тада нисам знао. На Гугл мапама ми је показивао места где се налазе - Новогродзиец и Болеславиец. Говорио на мом осредњем чешком, а он на пољском, користећи повремено неке чешке изразе. До Вроцлава воз се заустављао се у просеку на сваких десетак километара.

За разлику од Прага, већина странаца у Вроцлаву су ту због посла или студија. Није било туриста који би попили гомилу кригли пива по цени од два евра и за два, три дана се вратили кући. Вроцлав није игралиште за туристе. У овај град се долази са разлогом. У њему нема блазираности која је карактеристична за Праг.

Одређивањем границе са Немачком на линији Одра-Ниса после Другог светског рата, Пољска је померена између сто и двеста километара западно. Вроцлав је од средине 18. века до 1945. године био изразито немачки, тачније пруски град. Хитлер га је прогласио за ’град тврђаву’ (Festungsstadt) што је довело до огромног разарања 1944. и 1945. године.

Чудо је да овај град уопште постоји, имајући на уму да је тада већином био порушен.

Током ових жестоких борби град је остао без готово целокупног становништва. После рата населили су га Пољаци, углавном са запада Пољске, из Галиције, затим Љвова и околине. Његови данашњи становници су потомци тих пољских досељеника из Галиције, који су населили град у коме су Немци чинили већину становништва двеста година.

Већина становника Вроцлава су тек друга генерација људи који су рођени у овом граду. У њему обитава дух страшне битке, он је једно од места катастрофе двадесетог века.

Троугласти знакови бројева зграда који се користе у пољским градовима, на којима две стране показују број под углом од сто двадесет степени у односу на фасаду зграде, омогућавају пешацима да виде број већ са удаљености од двадесетак метара. Код уобичајених равних знакова морате да приђете ближе згради како би сазнали њен број.

Изглед Вроцлава веома је занимљив, германски и ханзеатски, попут Риге или Лајпцига. Са неким деловима, попут Надодрже, који подсећају на пештански Ержебетварош. Ту је и неколико барокних палата, циглена готика, као и поједини стамбени блокови из времена социјализма подигнути на месту порушених објеката.

Неке зграде су поново изграђене на начин који је задржао стару северњачку форму, али на модеран начин. Вроцлав је универзитетски град и један од центара овог дела Европе. У локалу недалеко од једног од мостова преко Одре срећем пољске и стране студенте.

- Одакле си, пита ме један мештанин.

- Србско, Белехрад.

- Онда мора да разумеш пољски.

- Ако ти тако кажеш, одговорих и наставих на чешком.

У неколико наврата улазе локалци само да попију по једно жестоко пиће за шанком а онда одмах изађу напоље.

Сутрадан сам доручковао у једној од грузијских пекара, које нуде пециво блиско укусима навикнутим на српске пекаре.

Стари град окружен је парковима и каналом, који се као у многим другим старим европским градовима, налазе на месту некадашњих градских зидина и јарка.

Плави трамваји круже око њега.

Потеран кишом и небом које је наслућивало олују вратио сам се назад у хотелску собу на неколико сати.

У шетњи уз обалу Одре, Вроцлав ме подсећа на Берлин и шетње уз реку Шпре.  

Пољаци су обновили центре својих разрушених великих историјских градова. Варшава, Гданск и Вроцлав су најистакнутији примери у стиловима који су у њима били заступљени пре Другог светског рата.

Како да су били уверени да је комунизам, који им је наметнут, само привремено стање, један период који је потребно издржати, и након којег ће се њихова држава свакако вратити свом карактеру.

Бојан Вицулин

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили.
Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика