Дан младости

На Дан младости, 25. маја, са делегацијом сам положио један венац на гроб Тита, а други на гроб Јованке. Желио сам да видим како после равно 41 годину изгледа маузолеј у којем су сахрањени.

Изненадило ме је шаролико друштво из целе регије, које се пење уз обронак Дедиња да би одало почаст Титу и Јованки, за допринос који су заслужили својим улогама у социјалистичкој Југославији. Док сам немо посматрао слова на надгробним плочама кроз главу ми је прошао мој живот у држави коју су створили милиони ентузијаста, у борби против фашизма, а многи дали своје животе за ослобађање земље.

Углавном старине из целе регије стижу, уз жамор, док им на улазу узимају по 400 динара (ваљда казне) што су дошли да у пролазу још једном поздраве двоје људи који су цео свој живот даровали бившој земљи. Знају ти дошљаци због чега су сваког 25. маја на гробовима дедињског брежуљка, јер ту леже истинске легенде њихове младости, које су заједно с њима прошле петогодишњу голготу страшног фашистичког терора над уистину голоруким народом.

Онда, након пет година, свануло је сунце и обасјало земљу од Триглава до Ђевђелије и двадесетак милиона људи обдарило надом. А новостворена држава пружила им је и више него што су очекивали борећи се за њу. Добили су право да самостално одлучују о сопственој породици, бесплатно школовање, бесплатно лечење и могућност да могу уз личну одлуку да оду у било који део света за својом бољом будућношћу. Организована држава, која је имала слуха за источни блок, а истовремено је развијала добросуседске односе са Западом, изнедрила је Покрет несврстаних, који је постао трећи блок у светским оквирима.

Ова земља била је поштована од целог света, а њен вођа након своје смрти довео је цео политички свет у Београд. То је само доказ онога што сам лично искусио крстарећи за време студентских ферија истоком и западом, као и афричким земљама, где је мој црвени пасош с уважавањем прихватан и омогућавало ми много више него што сам и заслуживао.

Све ово што пишем може да потврди седамдесет генерација одгојених у социјалистичкој Југославији. Данас ми је жао људи који нису имали среће да проживе социјалистичке дане који су учинили много доброга људима и њиховим наследницима.

Не желећи било какво поређење, нити оптуживања потоњих вођа, морам само да напоменем да је сувише лако избрисана из историје земља часних радника и сељака, која је свету дала изузетне личности на свим пољима живота. Заборависмо бар једно хвала великом Дану младости, великом дружењу, које је некад, а могло је и данас сједињавати часне људе са свих опеваних простора једне од најлепших земаља света.

Мој допринос изгубљеној земљи је једно велико и трајно сећање.

Никола Радоња