У Шведској нема правих кафана

У Скандинавију сам се доселио кад сам био још млад и зелен. У Југославији сам брзо напредовао и постигао успех у каријери, али сам схватио да ако хоћу још више да се усавршавам и напредујем морам да променим средину.

Тако сам се нашао у иностранству.

Кад се човек настани у капитализму тек много касније схвати да је то скраћени живот за само један месец у године, док осталих једанаест се ради да се плате високи порези и остали трошкови. То значи да људи не живе тих 11 месеци, него само – постоје. Ипак, морам да објасним да нису капиталисти ти који израбљују нас појединце који привређују, већ су то политичари.

И сâм сам био 14 година политичар, зато знам шта говорим. Са капиталистима се може преговарати о различитим економским схватањима, али је то апсолутно немогуће са политичарима. Они одређују на шта и колики ће се плаћати порез и ми обични смртници баш никако не можемо да утичемо на те политичке одлуке.

На пример, постоји пет различитих пореза који морају да се плате за коришћење електричне енергије, шест различитих пореза на коришћење аутомобила, итд.

Постоји подужи списак будалаштина које су политичари измислили као што су порез на кишу која пада на кровове наших кућа. Тај порез мора да се плати чак и ако киша уопште није падала.

Земљорадницима који се баве сточарством је наметнут специјални порез јер њихове животиње „испуштају гасове” и то „загађује људску средину”. Таквих глупих и измишљених пореза има подоста како би се напунила државна каса.

Оно што многи Европљани уопште не знају и то је чудно, да у Шведској, земљи у којој ја тренутно живим, не постоје праве кафане. Може да се нађе, ту и тамо, понека пицерија или ресторан брзе хране где се углавном брзо руча у сред дана, плати рачун и ослободи столица за другог госта који исто хоће да брзо руча пре него што се врати на посао.

Није ни чудно да Швеђани немају кафане, људи су осам сати на послу, имају  један сат за ручак, плус око два сата путовања до и од посла. Нема дружења, људи који се срећу ту су због посла, другог контакта нема. Немају времена за дружење, јер су целог дана негде на послу. Суботом и недељом се код куће пере, чисти и прави храна за доручак и вечеру, целу недељу унапред.

Посете познаницима или кућним пријатељима ретко се дешавају. Због тога су измишљени чудни обичаји. После 26 година и ја сам доживео једну такву посету. Толико времена требало је мом пријатељу да ме позове да га посетим у његовој кући, иако је он, са својом женом, више пута био мој гост. Код мене дружење траје све до јутра, на наш српски начин.

Пре посете од мог пријатеља добио сам прецизно обавештење са назначеним временом доласка и колико дуго ће моја посета трајати. Дошао сам у заказано време, купио сам букет цвећа за његову жену и флашу вина на дар домаћину.

У Шведској постоји једно ненормално правило по коме се све врсте алкохолних пића могу да купе једино у једном државном предузећу. Оно се „брине о нашем здрављу” и зато су сви артикли тамо скупљи од четири до десет пута. То је довело до тога да Швеђани купују алкохол у иностранству или лично праве своја пића, иако је то строго забрањено.

Резултат такве идиотске политике је да Швеђани немају нормалан однос према алкохолу као остали свет. Већина људи пије само петком и суботом увече и онда то раде неуротично, више него што треба јер су имали паузу од недеље до четвртка. С друге стране бити „болестан”  у понедељак ујутру не толерише се код послодаваца, нарочито ако се то понавља.

Све оно што политичари не могу да контролишу или опорезују они забране.  Ових дана сам видео на ТВ-у да је један министар укинуо закон о забрани играња у пицеријама и ноћним клубовима.

Пре укидања овог прописа морали сте да набавите дозволу од локалне заједнице коју сте плаћали да би играли и певали. Међутим, заборавили су да укину дозволу и за музику, па сад ако хоћете да играте и певате уз музику, ипак, морате да платите.

Драган Танасијевић,  Каруп Шведска

Пишите нам
 Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика