Црно-бели свет

Сукоб унутар СРС-а још једном је показао да на нашој политичкој и друштвеној сцени влада својеврсно лицемерје и принцип по којем је све дозвољено, ако је у датом тренутку корисно. Јер, како другачије објаснити да дојучерашњи противници преко ноћи постају савезници, а политички саборци љути противници који једни другима куну децу. Како то да они који сусебе прогласили носиоцима прогреса и симболима модерне Србије тако брзо заборављајучијим су именом, до јуче, плашили грађане, а дежурне патриоте блате име говорника са којим су завршавали митинге?

Тако су једни (погодите ко) сукоб у СРС-у одмах искористили да „умереног Николића” супротставе „тврдокорном Шешељу”. Николић, чији су могући долазак на власт до јуче називали катастрофом и чије је дводневно председавање скупштини било наводни узрок рекордног пада берзе, за њих је, одједном, постао „перспективан и разуман политичар”, човек који непогрешиво увиђа „којим путем треба Србија да крене” и чији су морални и интелектуални квалитети богом дани да преузме вођство српске деснице. Одједном су и поједини медији и јавне личности почели да баш сад „откривају” како се тај сукоб одавно могао наслутити, како је Николић био дуго изложен снажном притиску и шиканирању у странци, па чак и како се њему и његовој породици претило на улици (уколико је то заиста тачно зашто су о томе све до сада ћутали).

Истовремено се, само наравно у другом правцу, изјашњавају и многи до јуче Николићу одани сарадници. Ни они, наводно, нису изненађени „Томином издајом”, јер су је одавно очекивали (ваљда су се, све досад, само претварали док су заједно са њим годинама стајали на бини). Човек који је, до пре само који месец био њихов председнички кандидат и особа која ће „вратити понос Србији” преко ноћи је постао симбол неморала, сујете и издаје и то до те мере да су неки од његових бивших сабораца нашли за сходно да му са скупштинске говорнице прокуну породицу.

Нажалост, на нашој политичкој сцени било је много сличних примера. Тако је, пре само неколико месеци Ивица Дачић од „малог Слобе” за једне постао „реалан и прагматичан политичар”, а социјалисти од „друштвене опасности” и „симбола деведесетих” – „модерна, проевропски оријентисана странка левице”. За друге је, пак Дачић преко ноћи постао „Дачек”, а СПС од „пожељног партнера” главни појам за неморал и издају. Такође, све што су политичари и јавност из „демократског блока” раније говорили о њиховом коалиционом партнеру Драгану Марковићу, укључујући и приче о Палминим музичким укусима преузео је „патриотски блок” чим је овај променио страну и изненада постао „проевропски оријентисан”. Шта тек рећи о Велимиру Илићу који је од прокламованог „хероја петооктобарских дешавања” само неку годину касније за неке постао „чувар бившег режима”, а за друге ,,узоран патриота”. Тако су се, временом, у зависности од ситуације, распореда снага на политичкој сцени, тренутне друштвене климе и интереса мењали само реторика и актери, али је суштина остајала иста.

Откуд то да се дојучерашњи савезници проглашавају за противнике, симболи патриотизма за издају, а доскорашњи екстремисти за носиоце реформи и интеграција? Да ли је то заиста спонтани резултат бурне политичке борбе, изневерених очекивања и испуњених надања или забава за народ у којој главну реч играју глума, сујета, лични интереси и жеље невидљивих моћника. Да ли је то „специјалитет” само ових простора или тога има и код других?Да ли се навике и склоности из „обичног” живота само рефлектују на политику? Стручњаци, укључујући аналитичаре и социјалне психологе, кажу да ту има и једног и другог – од спонтаности до глуме и вешто режираних преврата, наручених хајки и „спиновања”, али и обрта које нико није могао предвидети. Али, правило које готово увек важи је, кажу они, у складу с оном народном: „где има дима има и ватре” и – наравно што је већи улог већи су интереси. Зато у политици не треба ништа да чуди. Јер кад се власт осваја, чува или губисва су средства дозвољена...

новинар