Жижа Васић – саветник, исповедник, другарчина

На Конгресу психолога Србије, недавно одржаном на Палићу, награда „Жижа Васић” припала је Бранки Тишми за допринос популаризацији психологије у Србији. Добитница се бавила питањима развоја деце предшколског и школског узраста, насиљем међу вршњацима, проблемима учења, покренула је Подружницу психолога Моравичког округа...

Признање додељује Друштво психолога Србије још од 1970, а овом приликом се сећамо посвећености професора широке културе Живорада Жиже Васића, рођеног у Књажевцу давне 1912. године.

Отац Драгољуб, управник „Поште”, редовни читалац „Политике”, што је била реткост у то време, и мајка Драга, домаћица, учили су сина великој радиности и скромности. Одмалена је био посвећен читању па су га у школи у шали звали калуђер. Завршио је психологију на Филозофском факултету у Београду, и 1939. добио, и одбио, Хумболтову стипендију, јер због фашизма није тренутак за одлазак у Немачку. Одбија и стипендију за Америку због привржености супрузи Смиљки и сину. Радио је на Филозофском факултету, у Министарству просвете и вера, и на Ваздухопловно-медицинском институту у Земуну где се бавио психолошким тестирањем пилота.

Често је држао предавања на Коларчевом универзитету. Писао је о проблему васпитно-запуштене деце, о дечјој љубомори, утицају телевизије на дечје активности, значају игре, менталној хигијени у ЈНА... Предложио је да се на Филозофском факултету уведе предмет Дечја психопатологија, а психологију је предавао и студентима глуме на Академији за позориште, радио и филм.

Васић је читао о медицини, филозофији, био рецитатор и поета. У свом стану у Јелене Ћетковић 12 у Београду окупљао је песнике, лекаре, психологе.

– Кућа му је била отворена у свако доба, за све људе. Долазили су махом из Београда, али и Загреба, Љубљане... Ту, у његовом стану су се ређале теме за дисертације. Нудио је платформе за тезе, охрабривао је, давао подршку, до притиска да се ради на тези: „Мораш!”, „Не смеш одустати!”, али све то са топлином и бригом. Другима је пружао оно што је њему самом својевремено недостајало – подршка, пише у књизи „Живорад-Жижа Васић”, коју је приредио Милојко Стојановић, а објавила породица.

Из књиге сазнајемо да је чинио све да некоме нађе лекара, ургира, понуди ручак, спавање, одећу, новац. Одлазио је људима у кућу да их припрема за испит. „Шта те мори, причај”, говорио би. Не чуди што је био венчани кум у педесетак студентских бракова!

„Код њега се долазило као на ходочашће, или као код Питије, која је способна да убаци спасоносну идеју или нађе формулу решења. Докторанди су долазили код њега и хватали се као дављеници за сламку. А он је помагао и уживао што су га прогласили неком врстом свезнајућег жреца и опседали га”, пише у књизи о Жижи.

Психијатар Владета Јеротић је навео да се Жижа понашао према њему као идеалан отац са немарним и неразумним сином. Навео је да је Васић држао семинаре са Владимиром Вујићем на Нервној клиници у Београду. После излагања, проверавало се знање студената, а оно је требало да се дефинише на једној цедуљи. Жижа би скупљао цедуље у шешир и читали би пред свима.

– Било је ту грдних узбуђења међу нама присутнима (састанку су присуствовали лекари, психолози и ретки гости са стране), како ће бити примљена наша, некад сасвим импровизована дефиниција неког психолошког појма, иако нас је непотписивање ослобађало веће бруке и постиђавања. О свакој се расправљало, да би на крају остале једна или две као најоригиналније. Тада су наши инспиратори тражили да се јаве аутори који су јавно похваљени, што је наравно значило врхунску могућу радост и неопходно додатно гориво за даљи напредак у вољеној струци нас младих, испричао је Јеротић о Жижи који је преминуо 1966, у 54. години.

Није познавао злобу, завист, нити страх да ће га студенти претећи и постићи више од њега. Штавише, редитељ Ђорђе Ђурђевић, коме је Васић предавао на студијама, рекао је да су се у професоровом стану препирали, кавжили, грохотом смејали, галамили, оговарали, обедовали, надмудривали се, псовали, покаткад и певали.

Редитељ се сећао: Да, да, многи од нас – ма колико то данас звучало невероватно, романтичарски и чудно – походили смо Жижу Васића пријатеља, саветника, исповедника, другарчину. Човека за којег смо сматрали да је такав требало да буде наш имагинарни, али самосвојни и непоновљиви отац. И док време све неумитније пролази, сада – када сам надмашио оне године које је Жижа имао кад је умро – чини ми се да знам у чему је била једна од суштаствених тајни Живорада-Жиже Васића. У правом смислу те речи била је она у његовом особеном чојству и јунаштву, у његовој оплемењујућој и доследној својеглавости, у његовој памети, крцатој знањем, наукама, језицима, цитатима, стиховима. У његовом умном погледу, који је зрачио људском топлином, али све то тако здружено и уздржано, како би се ваљда – благо и скрушено, да не кажем стидљиво, прикрила његова права природа, права истина оне лелујаве, паскаловске трсте из негдашњег Гургусовца, данашњег Књажевца. Докле год будем жив, кад год се сетим Жиже Васића, кануће ми суза у души.