Опростити значи ослободити се

Карлове Вари - Откако ми се родио син, имала сам ноћне море о својој мајци, каже француска ауторка Емили Брисавоан чији хибридни документарни филм „Задржати маму” увлачи публику у необични универзум њене породице.

Веома занимљиво конципиран, тематски снажан, стилски инвентиван филм Брисавоанове такмичи се у програму „Проксима” и пружа велику радост гледања. Ауторка усмерава свој узнемирени истраживачки поглед на фасцинантан и деструктивни породични елемент – на жену по имену Мод, панк маму која је својој кћерки подарила живот да би од тога после бежала. Реч је о ауторкиној мајци, шармантној и помало луцкастој, спонтаној феминисткињи, лошој мами али заводљивој и брижној баки. Пред гледаоцима се отвара очаравајућа интимна одисеја кроз саме дубине душе, снажан крик филмске редитељке која тражи трагове суздржаних емоција и покушава да разуме мистерију свог универзума.

Њена филмска јунакиња је и фасцинантна и реметилачка појава, али јој Брисавоанова прилази отворено, са пуно поштовања и нежности, иако то Мод заправо и није заслужила јер је своје двоје деце напустила остављајући их са оцем, отишла у Париз по своју слободу, добила још двоје деце, несвесна емотивне пустоши што ју је стално за собом остављала. Емили, подстакнута рођењем сопственог детета, самој себи је постављала питања: како свом детету да пружиш љубав која ти је самој била ускраћена, како неговати своје унутрашње дете када си прошла кроз трауму из детињства? Кроз овај филм у којем је ускочила у интимну одисеју и кренула на међугалактичко путовање кроз заједничку психу (сопствену, мајчину и братовљеву), Емили Брисавоан је, како каже у сусрету за „Политику”, успела да „пронађе начин свог оздрављења и исцељења“.

– Схватила сам да писање приче у ворд документу није за мене, било би  превише теоретски. Морам да прођем кроз живу материју да бих створила филм. Да снимам, да будем физички и емоционално дирнута оним што снимам. Морам да дозволим да се ствари десе и да се открију. Морам да будем изненађена и у судару са реалношћу – каже ауторка објашњавајући свој стваралачки поступак.

– Уместо да пишем теоретски о својој мајци, зграбила сам камеру и почела да је снимам. Управо сам била добила бебу и моја мајка је била веома присутна у мом животу у то време. Због наше историје и њене личности, моја мајка је заиста била најфасцинантнија особа у мом животу. Она је прави филмски лик: харизматична, ексцентрична и смешна. Она зна како да се инсценира на урођен начин и прича невероватне приче са том својом јединственом дрскошћу. Пошто нисам одрасла с њом, мислила сам да ће нас овај пројекат зближити, да ће то бити нешто јако што можемо да поделимо. Имала је тежак живот и желела сам да је на неки начин осветлим тако што ћу јој поклонити овај филм – објашњава Брисавоанова откривајући за „Политику” и следеће:

– У процесу стварања филма пронашла сам и своје дневнике из детињства који су на видело изнели све оно у вези с мојом мајком у прошлости што сам одавно гурнула под тепих. Поновно читање изазвало је бес и бол који никада нисам могла да изразим и који сам потискивала. Открила сам да је ова девојчица која се изражавала пишући много интелигентнија и аутентичнија од одрасле особе каква сам постала. Зато сам одлучила да испричам причу о томе како се прошлост, када је потиснута, улива у садашњост.

Структурирајући наратив користила је и дијалог старих породичних кућних видеа, одломке из телевизијских емисија о космосу како би визуелно материјализовала емоције које су кроз њу пролазиле, „Јутјуб” исечке, снимке са свог „Скајпа” и „Ајфона”, фотографије и текстуалне поруке, са реалним, управо снимљеним материјалом. На овај начин створила је вишедимензионални образац виђења људске свести која се непрестано креће између прошлости и садашњости, стварног и менталног, свесног и несвесног. Импресивно. И уз фине дозе неопходног хумора.

На питање о поруци филма да опростити значи ослободити се и да ли је филмом ослободила и брата и себе, Емили Брисавоан је одговорила:

– Опраштање је сложено питање које сам покушала да истражим. Често мислимо да добијањем опроштаја од особе која нас је увредила можемо да се ослободимо. Нажалост, опроштај не долази увек. Дакле, филм поставља питање шта да радимо са штетом коју смо претрпели. Филозофкиња Симон Вејл каже да је зао чин преношење на другу особу деградације коју носимо у себи. Дакле, решење је да се позабавимо нашим сопственим ранама. Престаните да их поричете, коначно их погледајте, исцелите их, трансформишите их. Морате преузети одговорност да сами себе поправите.

Ауторка још каже да је њен брат престао да има нападе анксиозности (узрок: трауме из детињства) откако је почео да ради са терапеутом, а да је она сама направила филм као уметнички објекат дистанцирања и дељења.

– Било ми је тешко да схватим да у овом филму неће бити срећног краја, да прихватим сложеност стварности, њену фрустрацију, њену непоправљивост. И да оплакујем губитак својих илузија. Али, на крају, мислим да је то најослобађајућа ствар коју сам урадила у животу. И оно што ме је такође дубоко ослободило јесте то да сам могла да поставим систем продукције и режије који ми даје огромну креативну слободу – рекла је за „Политику” Емили Брисавоан.

Представљена „Мајка Мара” Мирјане Карановић

Карлове Вари -– У оквиру индустријског дела фестивала, у програму „Источна обећања” представљен је пројекат „Мајка Мара”, други играни филм у режији наше глумице и редитељке Мирјане Карановић, који је у Карловим Варима представљала продуценткиња Снежана ван Хаувелинген, иначе и продуцент „Добре жене”, редитељског првенца Карановићеве.

То је прича о жени која изненада губи сина јединца и кроз везу са млађим мушкарцем покушава да се суочи са губитком и пронађе начин да настави даље. Овај пројекат је копродукција Србије, Швајцарске, Луксембурга, Словеније, Босне и Херцеговине и Црне Горе.

 У оквиру „Источних обећања” пред европским продуцентима представљено је 10 пројеката из земаља централне и источне Европе, Балкана, бившег Совјетског Савеза, са Блиског истока и из северне Африке, а реч је о филмовима који су већ снимљени и налазе се у фази завршне обраде, те се у наредних годину дана очекују њихове фестивалске и биоскопске премијере.