Опроштај од Срђана Кољевића

Од господина са каубојским шеширом и лепим осмехом; од талентованог редитеља, сценаристе и професора Факултета драмских уметности, стрпљивог, скромног, храброг и неуморног, духовитог и нежног човека и уметника Срђана Кољевића опростили су се јуче, на комеморативној свечаности у Југословенској кинотеци у Београду, његови породица, пријатељи, колеге и студенти. Говорили су редитељи Бојан Вулетић, Стефан Арсенијевић, Срдан Голубовић, Миха Хочевар и Матеуш Лужар, глумица Александра Балмазовић, његов студент Борис Грегуровић, а писмо Милене Марковић прочитао је глумац Никола Ракочевић.

– Тек данас, овако јавно можемо да кажемо нешто о човеку који није волео јавне наступе, није волео да се експонира, који је живео скромно и радио посвећено. Благост, нежност и смиреност чинили су његову огромну унутрашњу снагу наизглед невидљивом. Одисао је скромношћу, пуштајући да његове приче и његови ликови говоре уместо њега. Његова дарежљивост према пријатељима и колегама била је немерљива. Чинио је наша осредња сценарија бољим, чинио је наше конфузне идеје смисленим, чак ни када нама нису јасне – он их је разумео. Нашу несигурност или искључивост ублажавао је шалом и чувеном реченицом – „све зависи од угла гледања”. Чинио нас је бољим људима, чак и када то нисмо заслуживали. Зато што је веровао само у једно – а то је љубав. Зато се све његове приче баве љубављу. Његове приче о љубави су и смешне и тужне, трагичне и пуне наде, некада бруталне, али увек нежне, истините и искрене, као што је и сам био – рекао је Бојан Вулетић, уз напомену да би читава историја југословенског и српског филма била сиромашнија без Срђана Кољевића, који је веровао да су приче које треба да испричамо важније од нас самих.

Стефан Арсенијевић подсетио је на то да је док је писао „Жену са сломљеним носем”, Срђан Кољевић имао једну духовиту реплику која му се много свиђала: „Није живот шишарика” и да је та слојевита мисао постала њихова интерна шала.

– Са Срђаном сам писао свој први дугометражни филм „Љубав и други злочини”. Док сам као дебитант бауљао у креативном процесу и напипавао шта желим да снимим, Срђан ми је уливао сигурност, охрабривао ме и подржавао, надограђивао моје мисли и ненаметљиво, а постојано, како је само он умео, водио кроз цео процес. Прошле године су у Румунији преточили тај наш 15 година стар филм у позоришну представу, па смо се радовали и говорили: „We are big in Romania”. Срђан је био један од највећих филмских сценариста и редитеља које смо икад имали. Његов траг у домаћој кинематографији је добро познат, али чини ми се важним да нагласим да је он био и много дубљи и шири од ових простора. Последњих седам година радили смо на регионалном програму „First films first” кроз који је више од 50 младих редитељки и редитеља из југоисточне Европе развијало своје прве дугометражне филмове, од којих су неки освајали награде на најважнијим светским фестивалима. Срђан је био кључни тутор овог програма. Омиљен, топао, духовит, стрпљив, са фасцинантним знањем и искуством, усмеравао је и креативно помагао ове младе људе са великим шармом и наоко лакоћом. Ових дана велики број тих младих филмаџија, од Словеније до Турске, од Грчке до Румуније, јавио ми се. Посебно ме је дирнуло са колико топлине и туге су желели да поделе љубав и захвалност коју осећају према њему.

Пре неки дан ми је рекао: „Знаш како пред снимање филма увек мислиш да ти фали још само мало времена да се заиста добро спремиш? Смрт му дође као снимање за које никад ниси спреман – истакао је Стефан Арсенијевић.

Срдан Голубовић говорио је о свом пријатељству са Кољевићем, али о њиховом заједничком раду.

– Радили смо заједно на три филма, два сам режирао ја, један он. Али та три филма су били најмање важна ствар, били су само веза ка једном великом пријатељству. И блискости. У свет филма Срђан је ушао почетком деведесетих, с филмом „Кажи зашто ме остави”, који је радио са својим пријатељем Олегом Новковићем. У времену постјугословенског филма, Срђан је био један од малобројних људи који је живео искључиво од писања филмских сценарија. Његови филмски јунаци били су слични њему, као што то често бива код аутентичних уметника. Једноставни, ненаметљиви, духовити, топли, обични људи. Са осмехом и када носе тугу. Јунаци дискретног, меланхоличног хумора. У Срђановом хумору су се спајале две готове неспојиве ствари – суптилна иронија и неизмерна топлина.

Такав је био Срђан. Господин са каубојским шеширом и осмехом.

Велики филмски сценариста, редитељ, ментор, одмерени, а неприкосновени ауторитет, професор. Огроман траг је оставио као професор, генерацијама младих сценариста је преносио љубав, посвећеност и страст према филму. Срђан је посебно био усмерен на свој педагошки рад. Говорио је како изузетно поштује ту професију, јер је и он сам долазио из професорске породице. Није волео признања, похвале и захваљивања, крио се од тога испод свог шешира и осмеха – приметио је Голубовић. Према његовим речима, Срђан Кољевић сматрао је да је вестерн архетипски жанр, свирао је клавир, гитару, укулеле, бенџо. Срдан Голубовић затим је испричао анегдоту:

– Пре десетак година враћао се из Њујорка, где је купио бенџо. Преседао је на аеродрому у Лондону и док је чекао авион за Београд појавили су се на истом излазу чланови бенда „The Prodigy”. Било је ово неко време, јул месец. Када су угледали човека с бенџом, један од чланова бенда му је пришао и питао га: „Јел и ти свираш на Егзиту?” Срђан му је одговорио: „Не, ја свирам само код куће.” О Кољевићевој професорској стрпљивости и безграничној вери у младе колеге говорио је Борис Грегуровић.

Од Срђана Кољевића опростили су се и словеначки филмски ствараоци, а његови пријатељи и колеге Миха Хочевар и Матеуш Лужар напоменули су да су заједно са њим написали три успешне словеначке серије, један играни филм, који се монтира, и још две серије у развоју.

– Имали смо само једно правило, одлука се прима, ако се слажемо сва тројица, кворум. И увек смо се врло брзо усагласили. Срђан је последњих неколико година био и главни ментор наше најуспешније сценаристичке радионице „Сценарница”. Помогао је младим писцима, а скоро 50 их је било, да развију прву верзију сценарија, како би им се отворио пут до реализације. Од тих пројеката већ је неколицина снимљених па и награђиваних и успешних, а још више их је у различитим фазама развоја или иду ускоро у реализацију. За време рада на тим пројектима научио је словеначки, до те мере, да је читао оригинале, без превода – запазили су Хочевар и Лужар.

Александра Балмазовић запазила је да су по репликама које се памте Кољевићеви филмови постали култни. По речима Милене Марковић, Кољевић је био наоко питом, у ствари врло храбар. „Старински поштен, врцав и умео је да поцрвени као млад момак. Сви ми жестоки, махнити, шашави и бучни, умели смо да ућутимо кад Срђан има нешто да каже. Причао је са пуно речи, милим звуком из његовог краја, меко и прскаво, као кад вода тече и шушти лишће у сумрак. Волео је своју породицу, своје филмове и своје пријатеље. Причао је лепше од нас и понашао се лепше од нас. Био је утицајан, али никад није користио утицај, свима је помагао и никада то више не би споменуо, био је скроман без обзира на све што је постигао. Поносни смо што смо делили време са њим”, написала је Милена Марковић.