Сликарство као „облик живота”

Монографија „Сликарство Мире Бртке – Римски период”, штиво које пред нас доноси не само преглед једног од кључних периода стваралаштва ове уметнице већ пружа и прилично детаљан у увид у целокупну њену богату каријеру, конципирано је у сарадњи са њом лично, а објављено је недавно у име обележавања девет деценија од њеног рођења.

Мира Бртка (1930–2014) била је један од носилаца нових тенденција у савременој европској уметности, а њена делатност која се кретала од филмског и позоришног режијског, сценаристичког и аниматорског ангажмана, преко модних креторских токова па до сликарства и скулптуре, оставила је посебан траг. О њему су у овој књизи, чији је издавач Галерија Бел Арт из Новог Сада (у сарадњи са Фондацијом Мира Бртка из Београда), писали Весна Латиновић, уредница књиге, директорка ове галерије, Сава Степанов, ликовни критичар, др Јерко Денегри, историчар уметности, и др Мишко Шуваковић, теоретичар уметности. Сви они потрудили су се да из својих визура и углова презентације расветле значај Рима и италијанске културне сцене у целокупном њеном интеркултуралном стваралаштву, да је представе онима који нису довољно упућени и подсете оне који су је познавали на њену аутентичну и занимљиву личност, на њен уметнички, али и приватни миље, и на њену делатност на пољу Југославије, Војводине и Словачке, и укажу на то како је сваки од тих аспеката инкорпориран у њено стваралаштво, специфично одвијајући се на махове.

Уредница публикације Весна Латиновић, говорећи о јунакињи књиге, истакла је:

„Дело Мире Бртке је изузетно значајно у процесу модернизације наше савремене ликовне уметности, поготово у доба постсоц-реализма. Током раних шездесетих година, за разлику од овдашњих сликара сличне оријентације, Бртка је свој модернистички став остварила знатно урбанијим околностима италијанског, тачније – римског окружења. У том периоду римска уметничка сцена је изузетно жива и интернационализована, ту је деловао велики број данас веома познатих уметника и ликовних критичара, приређиване су изузетно значајне изложбе и симпозијуми. Заправо, Рим је шездесетих и седамдесетих година прошлог века био један од најзначајнијих центара светске уметности. У таквом уметничком миљеу сликарство Мире Бртке је било веома блиско тадашњем духу европске уметности.”  

У Брткином римском опусу, наглашава она, радило се о модернистичким тенденцијама које су се појавиле у времену постенформела а које су имале снажну подршку модернистичких критичара са Арганом на челу, са којим је Мира чак директно сарађивала на Међународном симпозијуму уметника, критичара и историчара уметности у Сан Марину и Риминију 1965. године. На изложбама које су конципирали ауторитативни италијански критичари Мариза Волпи и Ђузепе Гат, на бијеналним изложбама Преглед ликовне уметности Рима и Лација (1965,1967), те на изложби групе „Illumination” (1967), сликарство Мира Бртке је препознато као карактеристично и релевантно у тадашњем тренутку света у коме живимо.

„Из Рима у домовину Мира Бртка се враћа на самом почетку седамдесетих година; на нашу уметничку сцену она стиже као непозната сликарка јер је у Италију отишла као већ афирмисани филмски стваралац. У Риму је завршила академију иако пре тога није насликала ниједну једину слику а у Стару Пазову и на овдашњу сцену долази као протагониста нових тенденција толико потребних нашем тадашњем сликарству на путу модернизације”, оцењује Весна Латиновић.

Треба додати да она у свом уводном тексту прати Бртку анегдотски од гимназијских дана, преко уписа студија на тадашњој београдској Академији за позоришну уметност, њене сарадње са великанима у свету документарног и играног филма, потом укључивање у италијанску кинематографску сцену између осталог и костимографски, па до уласка у „сликарску авантуру”, повратка у домовину и наставка каријере, коју ће, нажалост, обележити и њега велика лична трагедија (супруг и син погинули су у хеликоптерској несрећи), са којом се борила стварајући. У свему томе представљена је као „једноставна, комуникативна, увек спремна за разговоре о уметности, особа која је одавала утисак самосвесне, достојанствене жене”.

Оцењујући да је „уметничко формирање Мире Бртке одиста особено”, Степанов нас у тексту под насловом „Мира Бртка, Римски период” исцрпно води кроз њене филмске ангажмане, захваљујући којима је и пут одвео у Рим, анализира етапе њеног римског периода, указује на кључне моменте – почетне поп-арт омаже, потом дела у енформелистичком третману и аналитичком сликарству и геометризованом контемплативном приступу, уз познате „беле слике”, потпуно онтолошки особене и незаобилазну сарадњу са Нобујом Абеом у групи „Illumination”, па до излагања у нашој земљи и погледа наше критике на њену појаву у периоду након повратка из Рима. 

Кроз своја два прилога – „Скица италијанских уметничких збивања између 1960 – 1970” и „Мира Бртка и група Illumination”, Јеша Денегри прво даје исцрпан приказ доба, околности и земље у којој је уметница направила своје најзначајније сликарске кораке, са посебним освртом на анализу личности и догађаја који су чинили тадашњу италијанску сцену онаквом каква је била, чиме Бртку умешно смешта у тај и такав контекст, да би потом акценат ставио на „метафизички емотиван простор” поменуте групе, њеног индивидуалног уметничког приступа и чланства у њој, а о чему је писао поводом изложбе „Мира Бртка и група Illumination” у Фондацији Бртка/Кресоја у Петроварадину и збирке радова припадника групе у власништву ове фондације. Наглашавајући и да је за њу било битно изражавање у бројним дисциплинама, он о њој говори као о младој даровитој жени која је имала храбрости да се отисне у свет и избори за себе.

Мишко Шуваковић, у одељку насловљеним са „Иманенција и трансцеденција слике” у свом препознатљивом стилу аналитичког приступа минуциозно третира свеукупност њеног опуса кроз време, медије и бројне каталошке и критичарске референце и указивање на конкретна дела и њихове елементе, сматрајући је транскултуралном уметницом, особом која је лако прелазила из једне у другу уметничку улогу, посебно имајући у виду и њену позицију личности од утицаја на средину у којој је стварала, уметнице која је тежила да се сликарством оствари један „облик живота”. Шуваковић каже и следеће: „Она је у сликарству препознала ’бојно поље’ живота у коме изводи своју акцију, тј. себе као перманентну делатну форму постојања.”