И Борис Тадић је велики играч

Трагање за смислом живота завршава се, најчешће, неуспехом. Али, није увек тако. Има и оних који верују да су у том трагању успели. Један од њих је и Радомир Антић (60), селектор фудбалске репрезентације Србије.

Он је, по образовању инжењер машинства и тренер, а по опредељењу је заљубљен у све што ради у фудбалу.

Играчку каријеру је почео у Слободи из Ужица, наставио у Партизану, турском Фенербахчеу, шпанској Сарагоси и енглеском Лутону.

Као тренер стартовао је у Партизану, али га је жеђ за већим изазовима одвела у Шпанију: у Сарагосу, Реал Мадрид, Овиједо, Атлетико Мадрид, Барселону и Селту.

Клинички мртвом Реалу и Барселони је удахнуо живот. Са Атлетиком је освојио „дуплу круну” и са милион људи на улицама Мадрида прославио тај успех! У славу свега што је дао Шпанцима испевана му је и химна за сва времена: „Волимо те, Радомире...”  

Годинама је одбијао позив за повратак у Београд, а сад је одлучио да га прихвати. 

Зашто сте овај позив сад прихватили?

Зато што је први пут дошло до конкретне понуде. Није, наравно, реч о новцу, већ о потпуно слободном начину рада... Ову понуду је припремио председник Фудбалског савеза Србије Томислав Караџић. У таквим условима преговора, практично, није ни било. О свему смо се брзо договорили. 

Шта Вам је најважније у договору?

Реч. За мене је дата реч јача од закона. У свим односима, од породице, преко пријатеља, до пословних сарадника, реч поштујем по цену живота. Увек сам стајао иза својих речи. Јер, моје речи никад нису биле празне приче. То увек очекујем и од других. 

Како се сад осећате после победе и пораза?

Осећам се више тренером него икад. Тачно је да нам није било лако ни против Фарских Острва у Београду (2:0) ни са Французима у Паризу (1:2). Али, имали смо, у оба меча, у великом делу игре, прави однос и према игри и у понашању. Правимо атмосферу општег поверења, као што то мора да буде и у свим животним односима. Крајњи резултат не би требало да изостане.

Коју игру тражите од екипе?

Ону која је у складу са менталитетом Срба. То значи да нема ништа без велике борбе, брзине и поштовања свих договора. И не сме се правити разлика између страног и домаћег терена. Наша игра мора да буде иста у свим условима. Наравно, да би се прихватила ова идеја потребно је, ипак, радом стећи ту навику. А навика је друга природа. Тај ритам игре мора да се одржава на истој висини свих деведесет минута.

Шта ће бити пред следеће сусрете?

Чекају нас, у оквиру квалификација за учешће на Шампионату света у Јужној Африци (2010. године), утакмице против Литваније (11. октобра) у Београду и Аустрије (15. октобра) у Бечу. Подразумева се да ћемо у оквиру припрема за ове мечеве тражити праву екипу. Формирање тима је процес. Пред сваки меч могуће су и промене састава уз један услов: морам да верујем у вредност ових промена. То је једини пут ка успеху.

Да ли бринете и о раду служби Савеза?

И то ми је много важно. Знам да је у задовољној породици лакше доћи до расположења у коме ћемо стићи до резултата у свим облицима рада. Затекао сам, на пример, ситуацију у којој само Срби, једини на свету (!), нису обезбедили услове да од Светске федерације узму четири милиона евра за Кућу фудбала и спортски центар.

Шта је услов да се добије тај новац?

Потребно је да држава Србија додели свом фудбалском савезу земљиште на коме ће се све то изградити. Председник Савеза Караџић и сви његови сарадници су већ започели преговоре са државом. А и ја сам ту са њима. Морамо да завршимо и тај део посла. И то што пре.

Ко ће Вам у томе помоћи?

Политичари који воде Србију. Пре свих председник Борис Тадић. Био сам, пре неколико дана, са председником Караџићем и члановима делегације из нашег савеза код Тадића на ручку. Причали смо о свему, а пре свега о решавању проблема земљишта за Кућу фудбала и цео спортски центар Савеза. Мислим да ће тај проблем врло брзо бити решен. И Борис Тадић је велики играч. Најближи смо ставу да све што би требало да изградимо буде у Макишу.

Радите за 30.000 евра месечно. Да ли је то права мера?

Моја тренерска вредност на светском тржишту је много, много већа. Али, ја овде нећу да изигравам жртву. Одлучио сам да прихватим позив нашег савеза са свим последицама. Свестан сам да се наша фудбалска ситуација не решава сузама. Дошао сам у Србију зато што сам проценио да сам, у овој ситуацији, потребан српском фудбалу исто онолико колико је српски фудбал потребан мени. Не желим да живим од старе славе.

Како то објашњавате?

Мени нико не може да плати оно што у овом тренутку осећам. Често разговарам са познатим и непознатим људима које срећем на улици. Сви ти људи имају у мене огромно поверење. Зато тим људима и свима другима желим то поверење да вратим мојим односом према послу због којег сам дошао у Београд. Да ли ће то бити довољно да одемо на Светско првенство? У то нећу да сумњам. Јер, урадићу све што могу да се то догоди.

Ко Вам је био фудбалски учитељ?

Вујадин Бошков. Био је тренер Сарагосе кад сам дошао у тај клуб као играч. Бошкову сам захвалан до краја живота. И не само њему већ и његовој супрузи Јелени. Фудбал није само игра. То је и васпитање, и култура... Јелена је саветима „отворила врата” најбољих школа и за моју децу, за Душана и Ану... За Вујадина је фудбал био нешто више од позива. И он се, као и ја, бавио фудбалом зато што га воли.

Где ћете више живети у Мадриду или Београду?

Кад нисам директно везан за посао у Београду бићу у Мадриду. У Шпанији имам и веће могућности за праћење свих фудбалских збивања у Европи и свету, а тамо ми је цела фамилија. Имам и четворо унучади: Радомира (четири и по) и Марка (једну и по) од сина Душана, а Ивану (шест и по) и Петру (две) од ћерке Ане. Све то за мене има изузетно велику вредност и чини ме потпуно задовољним.

Где Вам је било најлепше у време играчких дана?

Турска је за мене била велико искуство за живот у туђини. Али, укупна политичка ситуација ме је натерала да пре истека уговора одем у Шпанију. У Турској је дошло до немира који су претходили државном удару, па сам уговор са Сарагосом потписао на брзину, на салвети у једном ресторану у Пироту где су они били на припремама! Шпанија ме освојила поштовањем традиције, ведрином, смехом на сваком кораку, а Енглеска озбиљним и преданим радом...

Чиме се Шпанци посебно одликују?

У Шпанији је веома изражен култ хране. Обожавају јело. У Србији сам јео да бих живео, а у Шпанији се живи да би се јело. Мадрид нема море, али по потрошњи морских плодова овај град је светски рекордер. Волим Мадрид и због чињенице да има исту надморску висину као и мој Златибор (око 1.000 метара).

Где се најлепше одмарате?

Имам две викендице. Једну на Златибору, а другу на мору, у Шпанији, у Марбељи. Срећан сам и у једном и у другом амбијенту. Златибор је, стварно, део мене. А и Марбеља је посебна. И тамо се пуним позитивном енергијом на сунцу, песку и чистом мору. У том смеру, у Марбељу, упутио ме сад покојни Хезус Хил, грађевински предузимач, некада газда Атлетика из Мадрида.

Чему Вас је научио тај човек?

Имао је све услове да буде срећан, а отишао је на онај свет у 71. години незадовољан. Свему је крива његова претерана амбиција и непрестано доказивање и у односима где то није битно. Хил ми је својим понашањем дао пример за став да је и живот боље узимати „малом кашиком”.

Шта Вам је најважније?

Да сваки дан уживам у некој реалности. Волим сваки тренутак да испуним ведрином и срећом у свим ситуацијама, и на свим местима.

Коју животну прекретницу посебно памтите?

Имао сам 23 године кад сам се оженио. Био сам фудбалер Слободе из Ужица. Завршио сам вишу машинску школу, па сам као инжењер конкурисао за радно место у аутобуском предузећу „Ракета”. Одбили су ме зато што сам имао плату и у Слободи. А да су ме примили, никад не бих био ово што сам сад.

Да ли Вас несрећа слама?

Видео сам у различитим културама да се несрећа много лакше превазилази него емотивна повреда.

Колико примењујете музику у раду?

Повремено да, али само при концентрацији чланова екипе. Тада сам највише користио одређену музику Рихарда Вагнера, јер расположење подстиче рад надбубрежне жлезде у којој се ствара адреналин.

Које су врлине и Ваше?

Љубав, пре свега. Не знам како бих живео без љубави. Мислим на љубав у свим односима. Поседујем и мудрост и храброст, али нисам смирен зато што сам емотиван.

Шта све дозвољавате играчима?

У току дужих боравака у карантину дозвољавам све оно о чему се договоримо. Могућа је и посета жена и девојака. Зашто да не. Никад нисам гледао на сат, никад нисам био „полицајац”...