Напади на српски језик са свих страна

С осећањем пуне одговорности, „Политика” се поставила према проблему најезде на српски језик с разних страна. Посветила је доста простора оглашавању тим поводом стручњака којима је то позив, па је у датим околностима нормалан и њихов одзив. Уступљено је доста простора и читаоцима, који су навели много примера изругивања језичким правилима и нормама. Правила и норме су подложни променама, али то је посао за људе којима је то струка, као и у свакој грани људске делатности.

Замислимо кад би стручњак за противпожарну заштиту писао упутство за разминирање терена и контролу квалитета обављеног посла, а стручњак за разминирање писао правила за противпожарну заштиту, те потписивао употребну дозволу за објекат за део који се односи на противпожарну заштиту. А управо се нешто слично десило на терену језика. Неко се прогласио стручњаком за родно осетљив језик, за сасвим нов појам, и кренуо с преправкама у језику у складу с некритички успостављеним правилима. Посебна прича је чињеница да се испословало да непримењивање тих правила буде законски кажњиво.

Непотребно посезање за страним речима је још старији проблем, који се све више разбуктава. Недавно сам први пут погледао шта то пише на додатном папирићу који се на милиметар дужине држи за доњи руб рачуна добијеног на каси у продавници прехрамбених производа познатог трговинског ланца. Текст је исписан латиницом и гласи:

„Postovani potrosaci uz … aplikaciju imate mogucnost da ostvarite do 10 procenata cash backa na vasu polisu. Vise informacija mozete dobiti na info pultu ili na web stranici…”

Ја сам тај „cash back” pročitao kao „кеш бек” и разумео да имам могућност да остварим „повраћај готовине” у износу до 10 процената. Којом потребом и с којим правом је „повраћај готовине”, тако разумљив појам на српском, замењен страним изразом „cash back”?

Или реклама да неки напитак садржи „нула шећера”. То јест да – нема шећера. Или да имамо нула рада и обавеза, тј. да смо на годишњем одмору. Па би нам пријао онај напитак с нула шећера.

Овакве рекламе могао је да смисли неко коме су „циљна група” они за које мисли да имају „нула мозга”.

Бити писмен на свом језику јесте идеал којем само можемо прижељкивати да се приближимо. Али ако допустимо да се језик „обогаћује” непотребним прекомерним посезањем за страним речима и изразима и несувислим конструкцијама, и то на тако бруталан начин као што су примери наведени у овом тексту, изгубићемо као народ право да језик зовемо својим именом.

Цвијетин Михајловић,
Суботица