Паралелна историја случајности

Родио се као Слободан Брацо Димитријевић 1948. године у Сарајеву.

Име је добио по Слободану Принципу, нећаку Гавриловом, блиском пријатељу његовог оца Воје Димитријевића и народном хероју, који је Брацовом тати једном приликом спасио живот, а затим му годину дана после издахнуо на рукама. „Отац му је обећао да ће, ако преживи рат и дочека слободу, сину дати име Слободан. По најбољем другу и дуго ишчекиваној слободи”, пише у аутобиографској књизи Лувр је мој атеље, улица мој музеј Брацо Димитријевић. Више од 1.000 страница исписивано је десетак година на аеродромским паузама између летова, без нарочитог временског плана. Књигу је објавила Фрактура из Загреба, а промоција је заказана за четвртак 28. септембар у 19 часова у Дворани Културног центра Београда.

Браца Димитријевић је студирао електротехнику, физику, али завршио Ликовну академију у Загребу. Посебна страст су му једрење и скијање (два пута је скијао за репрезентацију Југославије).

Из Сарајева се отиснуо пут Лондона са супругом Неном 1971.

Његов отац Војо Димитријевић био је учесник НОБ-а, али после рата искључиво је посвећен сликарству. Између осталог, аутор је авангардног споменика Гаврилу Принципу из 1950. у Сарајеву.

Имао је Брацo Димитријевић привилегију да у кући родитеља упозна Иву Андрића, да као клинац ускочи Титу у крило, а касније захваљујући сопственим успесима буде у друштву најпознатијих светских писаца, уметника, музичара…

Импресивна је листа музеја у којима је излагао и у којима се налазе његови радови, као што су Гугенхајм музеј и Музеј модерне уметности у Њујорку, Музеј Жорж Помпиду у Паризу, Тејт модерн и Британски музеј у Лондону, Национална галерија Хамбургер Банхоф у Берлину…

У врх авангардне уметничке сцене лансирао га је седамдесетих година прошлог века циклус „Случајни пролазник”, када је на уличне фасаде постављао велике фотографије непознатих људи. Опонашао је и друге начине величања важних особа градећи споменике случајним пролазницима. Средином седамдесетих у своје инсталације уграђује слике позајмљене из музејских колекција.

Наслов књиге Лувр је мој атеље, улица мој музеј на најефикаснији начин изражава филозофију Брациног уметничког рада. У великој мери је креирао своју уметност у музејима, а циклусом великих фотографија случајних пролазника утемељио је оно што се дана зове public art, тј. уметност у јавном простору.

Са Брацом Димитријевићем разговарали смо путем видео - линка уочи његовог доласка у Београд.

Рођени сте у Сарајеву, студирали у Загребу, у Београду сте један од зачетника концептуалне уметничке сцене. Како вас данас доживљају ови градови, како ви то видите?

Мислим да ме сваки уметнички миље доживљава као домаћег укључујући и Лондон, Париз и Њујорк.

Али слабо вас је било у Београду у смислу веће, самосталне изложбе?

Па не организујем ја изложбе, кустоси ме зову... Али, када сте споменули да сам зачетник концептуалне сцене, морам да подсетим да је међународна изложба „In the moment” дала печат Студентском културном центру 1971. године на отварању СКЦ-а, и на тој изложби су излагали сви пионири концептуалне уметности од Јозефа Бојса преко Јаниса Кунелиса до Сола Левита. То је дало тон каснијем програму СКЦ-а.

Ви сте заправо иницирали долазак чувеног Јозефа Бојса на Априлске сусрете у СКЦ 1974. године.

Да. Бојс и ја смо још 1971. излагали заједно у галерији „Лучио Амелио” у Напуљу, где смо се спријатељили и ја сам га наговарао да дође, па је 1974, када смо већ били у фази блиског пријатељства, дошао на Априлске сусрете. Тада је СКЦ-у поклонио свој рад...

Који је касније оштећен у пожару, а током бомбардовања 1999. и нестао.

Да.

Како је изгледао ваш сусрет са Бојсом? Он је био припадник регуларне војске Вермахта, није био члан нацистичке партије. Како сте се зближили?

Када сам упознао Бојса, он је тада већ имао статус суперзвезде. Око њега је било више камера него око Ворхола и Џегера заједно. После отварања изложбе у Напуљу седели смо сами за доручком и тада ми је испричао да је био окупациони војник. Покупили су га с факултета и отишао је у Загреб. Када је пребачен на Источни фронт, рекао ми је да је Источни фронт спрам партизанског рата у Југославији био Дизниленд! Зато што је доживео, када би седео поред Саве, да прође неко дете, извади шмајсер, запуца и убије му два-три друга. А на Источном фронту се знао план кад почиње гранатирање, није било оваквих изненађења.

Почетак вашег уметничког деловања лоцирате веома рано – у десету годину живота. Опишите нам тај иницијални догађај, тај почетак ваше каријере и који је аспект тог догађаја битан – уметнички или социјални?

Данас кад гледам те слике оне су сликарски добре, то је био дечји експресионизам. Моји родитељи су излазили око осам сати увече, а враћали се око поноћи, па сам се ја увек трудио да завршим слику пре него што се они врате. Али тај социолошки аспект је много важнији. Био сам свестан чињенице да ми је отац познати уметник као и чињенице да многа деца из моје школе имају дар за цртање, али немају уља на платну. Давно пре Меклуана сам схватио да је медијум и контекст показивања дела јако битан.

И кад би се родитељи вратили, како су реаговали?

Увек би се обрадовали, иако су се тада тешко набављале боје, отац их је набављао из Париза, посебно златну боју, па мислим да би се сваки други родитељ наљутио на дете што троши драгоцени материјал. Али мој отац је имао разумевања и радовао се мојој уметности.

Аутор сте „Постхисторијског трактата” из 1976. године, који је претеча постмодерне и других „посттендеција”. Шта је у основи ове постисторијске филозофије?

Увек ме интересовала нека паралелна реалност. У аутобиографији се спомиње познати сарајевски лик Валтер, легенда за кога зна цела бивша Југославија, али спомиње се и човек који је исто тако био важан за покрет отпора, међутим, чињеница да је преживео није му био никакав животни плус. Валтер је отишао у легенду, а овај у заборав.

Разни су примери из историје уметности који потврђују да се одвијала та паралелна или алтернативна историја. Ел Греко је на пример 200 година чекао да буде откривен!

Позната је из те књиге моја прича, бајка о два сликара.

Једном давно у селу су живела два сликара и једног дана краљ је, ловећи недалеко, изгубио пса. Нашао га је у врту код једног од тих сликара. Име му је било Леонардо да Винчи, а име другог сликара људи никад нису сазнали. Наравно, то нема везе са Леонардом да Винчијем, то је бајка, али она осликава једно стање у коме од два протагониста на крају остаје само један, и то захваљујући случају. То је било нешто што ме одувек интересовало и тако је настала моја тема постхисторије и моја књига Постхисторијски трактат. Ова прича је касније била цитирана у филму оскаровца Алфонса Kуарона Великa ишчекивањa с Робертом де Ниром и Гвинет Палтроу.

И на тој теми базира се и циклус уметничких дела, тј. инсталација које се састоје из оригиналног уметничког дела, једног предмета и једног органског производа попут воћа или поврћа...

Тај циклус је настао на основу ове моје филозофије о синтетичкој визији света у којој ће сви аспекти и све сфере које постоје у животу бити представљене кроз уметничко дело.

Слика која се појављује у тим инсталацијама је оригинално уметничко дело. О томе је на насловној страници писао и лондонски Тајмс. До сада је најскупља слика била Ван Гогов аутопортрет који је у том тренутку био процењен и осигуран на 120 милиона евра коју сам користио за моју самосталну изложбу у музеју Орсе у Паризу. Структура тих триптиха је иста. Једно ремек-дело које представља духовност, затим неки свакодневни предмет и на крају нешто што долази из света природе, што је независно од света културе и има сопствени циклус настајања.

Како ви добијете то оригинално дело?

Па тешко... У почетку, за први триптих, морао сам шест месеци да преговарам с директором Националне галерије у Берлину, а онда лагано кроз своје самосталне изложбе, као нпр. у Музеју у Менхегладбаху, јер је директор тог музеја одлучио излагати само живе уметнике, добио сам прилику да користим музејски депо.

У вашој књизи понудили сте низ фотографија, а једна која ће свакако привући већу пажњу јесте она с Миком Џегером. Где сте се срели и о чему сте разговарали?

Било је свакако више сусрета са Џегером, а та фотографија је снимљена на отварању Тејт модерн галерије у Лондону 2000. За сусрет са Џегером могу да захвалим једној особи с лондонске уметничке сцене која је држала Индика галерију, познату између осталог по томе што су се у њој срели Јоко Оно и Џон Ленон. Ако ме питате о чему смо разговарали, сећам се да сам му предлагао да купи некретнину негде на Јадрану.

У вашој књизи говорите и о Крлежи и за њега кажете да је „превелика каросерија с мало коња”. Шта тиме поручујете?

У принципу не волим интелектуалце који монополизују своју средину. То је доста својствено провинцијалним срединама, где се поједини интелектуалци понашају као дежурни скретничари који показују куда би требало да иду уметност и култура. Тако да је Крлежа за мене неинтересантна фигура за разлику од, на пример, Тина Ујевића, који је сретао и Тристана Цару и друге авангардне ликове и није имао тенденцију нити жељу да било кога убеђује шта је уметност а шта није.

И Сузан Зонтаг замерате неки врсту лицемерја.

Она је била на Западу медијски мртва док се није десило Сарајево. До тог рата имала је прилике да пише о уметницима источно од Трста, али је ту прилику искористила у тренутку када је у Сарајеву било много камера, тј. када је видела колике су медијске могућности биле у овом порушеном граду.

Били сте дечак када вам је Андрић долазио у кућу у посету вашим родитељима. Како га се сећате?

Он је зрачио интелектуалном отменошћу, у понашању је имао скромности, топлине, али и енглеског џентлменства. Из других изора знам да када би неки југословенски амбасадори позивали Андрића, он би радо дошао у велике метрополе као што су Лондон, Париз и то користио да оде у Британски музеј или библиотеку. Док неки други писци нису могли поднети идеју да су ти градови већи од њих самих.

Занимљиво је како сте упознали Гинтера Граса?

У Берлинској академији наука и уметности 1977. био је неки пријем на који сам био позван. Међутим, нисам проценио значај догађаја, па сам се неадекватно обукао и чак закаснио. Једина два слободна места су била за централним столом. Ту сам сео и започео најбаналнији разговор с човеком поред кога сам сео. Он ми је рекао да пише, ја сам му рекао да сликам, он каже да и он слика и ја кажем да понекад и ја пишем и испричам му ону причу о два сликара. У паузи између два сервирања сам прошетао и упознао се с једном госпођом која ми је рекла: „Ми се не знамо, али приметила сам да седите за столом с Гинтером Грасом!” Кад год сам касније сретао Граса у Берлину, он ме је увек питао да ли смо сазнaли име другог сликара.

Стваралаштво упоређујете са скијањем. Где је паралела?

И у уметности и у скијању потребно је владање простором и временом и доношењe брзих одлука.

Једном сте ми испричали да сте „прескијали швајцарског министра”!

У каријери ми је доста помогло познавање једрења и скијања. Људи који су високо рангирани и који бораве на једрилицама, скупим скијалиштима, без обзира на то колико су култивисани имају предрасуду да смо ми који долазимо с Балкана мање образовани. Тако да су ми и једрење и скијање помогли да људи лакше прихвате и разумеју моју уметност.

Коју своју изложбу доживљавате као најзначајнију?

За мене је једна од најбитнијих самостална изложба у Тејт галерији 1985. у Лондону, затим у Музеју Менхенгладбах 1975, што је за моју генерацију било најелитније излагачко место на свету. Значајан је и Музеју Лудвиг у Келну 1984. и посебно Руски државни музеј у Санкт Петербургу 2005. Тада сам добио прилику да радим с ремек-делима Маљевича, Татлина, Гончарове и ту ми се остварио сан да направим инсталацију с Маљевичевим Црним квадратом и Татлиновим сликама из ране фазе. Маљевич је митска фигура за нашу генерацију.

Да ли су сарајевски надреалисти изашли из вашег шињела?

Па можда су они узимали оно што је мени отпало са стола.

Да ли је, како каже Миљенко Јерговић, Брацo „сарајевски мангуп из добре куће”?

Можда има истине у томе, јер већина деце из добрих кућа заврше као досадна деца из добрих кућа. Надам се да сам показао да то нисам.